Ovog puta nisam ni slutila  da mi taj dan dolazi. To se desava tako, povremeno, kad me mlatnu hormoni, ili kad se skupe nekoliko dogadjaja koji me negde jako uzdrmaju. I tu krenem samo odjednom da cmizdrim, iz vedra neba.

Vece je. Na peronu nema zive duse. Dok izlazim iz voza vidim coveka u kolicima koji vice nesto nerazumljivo. Vidi se da je covek ocajan ali peron je potpuno prazan. Dolazim do njega i pitam ga o cemu se radi. On zeli da sidje sa perona na stanicu, u grad, ali je lift u kvaru. Postoje samo pokretne stepenice na koje on u kolicima ne moze. Da li bih ja mogla nekoga da pozovem, da ga prenesu. Ja jurim stepenicama na stanicu, nedelja je, nema nigde nikoga. Na jedvite jade nalazim uniformisanu osobu, i molim je da podje sa mnom, da mi pomogne. Ona iznervirana, zove na voki-toki, mora da sam joj poremetila planove za raniji izlazak s posla. Kaze, za 10 minuta ce ga neko spustiti. Ja jurim do coveka gore, na peronu, da mu kazem da pomoc dolazi. Vidim da se malo smirio, i ostavljam ga tako da ceka na pomoc.

Gledam 24 minuta gde se jedna beba leci sms porukama. A beba ima 12 kilograma a samo do 13 kilograma moze da se leci tim nekim uzasno skupim lekom.  I sad majka ne zna da li da dete namerno izgladnjuje jer je to i jedina nada za to dete da se izleci, dok se ne skupe pare, i cela ta prica je toliko uzasna da ja cmizdrim, na samom pocetku emisije. I cmizdrim jos malo, pa se smirim.

Onda mi se na shuffle okrene nebeska tema i ja se setim kako je Vlada Divljan vec davno umro, i to me takodje pokosi, pa sa kombinacijom tog deteta sto se leci, i sa covekom koji sam putuje nedeljom u kolicima ja krecem da ridam kao da nema sutra. Eto takav dan mi je dosao.