Ove protekle godine osim sto sam naucila da vozim (jej!), naucila sam i da cenim samocu. I to ohoho. Imala sam samoce, sto izabrane sto nametnute, ali nista mi nije smetala. Rad od kuce mesecima mi je prvo prijao, a onda je osecaj izolovanosti poceo da preovladava te sam u nekim momentima mislila da radim na nekoj fiktivnoj platformi i da sâm projekat nema veze sa stvarnoscu, a da to sto radim nema nikakvog smisla (da budemo iskreni, nije da i ovako ima puno smisla, al kad sam samcijat gledas u ekran onda jos manje…)

Ali u momentu kad bih iskljucila racunar, napravila veceru, i vrlo rano uvece shvatila da imam svo vreme sveta, sklupcala bih se na sofu i krenula da citam. I tako sam provodila 90% vremena koje je od dana preostalo. To je postala dnevna, nedeljna, mesecna i godisnja rutina, koje ne verujem da cu se uskoro resiti, jer rutina je potrebna da bi se, pa makar i vestacki, napravila struktura. A struktura je potrebna, da bi se funkcionisalo.

Nije da sam ciljano procitala 40 knjiga, vec je to nekako samo od sebe tako ispalo. Kad sam bila na 26. a bio je septembar, onda sam sama sebi rekla, “bas bi bila fino da zaokruzim godinu sa okruglim brojem”. I tako i bi. Ne mislim da je 40 neki veliki broj, postoje ljudi koje poznajem i koji citaju oko 120 knjiga godisnje, ali za mene je to rekord, znam da jeste, jer jos nikada nisam toliko dugo ostajala budna, samo da jos zavrsim to poglavlje…

Uvek sam citala puno i rado, a kad sam bila mladja sam se cak i mucila kroz knjige, i zavrsavala ih iako sam ih iz dna duse mrzela – takva vremena su proslost. Ako me ne veze knjiga na prvih par strana, ostavim je po strani i nikad joj se vise ne vratim, zadovoljna vremenom koje sam sebi ustedela. Onda pogledam lose ocene na internet-portalima, pa se jos dodatno nasladjujem da ima ljudi kao ja, koji tu-i-tu knjigu takodje nisu mogli da svare.

Kako sam postala profesionalac za sopstveno citanje, jer profesionalac se postaje ako se necemu sa strascu posvetite i puno vremena ulozite – nisam prakticno nijednu losu knjigu uzela u ruke. Vec na osnovu korica, pisca, preporuke, ili teksta na poledjini mogu da predvidim da li je knjiga za mene ili ne. Bilo je to 40 odlicnih knjiga, kojih se sve do jedne secam, a cak se secam i osecaja, dogadjaja koji su mi se u to vreme desavali, da li sam dobro spavala ili lose. Knjige su postale neka vrsta kalendara preko kojih sam se orijentisala. Nisu samo obelezavale dane i protok vremena, vec su mi ispunjavale potrebe. Na primer, u februaru mi je trebalo nesto sa zimom, nesto napeto, i onda sam slistila Donnu Tartt, i Tajnu istoriju. Posle nje sam bila u fazonu: jos zime i jos leda, i nesto o prezivljavanju u teskim uslovima, samo da bude hladno pa je usledila Isabelle Autissier i prica o prezivljavanju mladog para na antarktickom ostrvu a potom i sjajna knjiga austrijskog pisca Gerharda Jägera cija knjiga nema prevod na srpski ali me je toliko okovala u snezne nanose, da sam prezivljavala i sama lavine u alpskom selu, guglala 1951.godinu i informisala se o merama protiv lavina (ako me snadje, nikad se ne zna). Da sumiramo, bila sam na Antarktiku, u Alpima i na izmisljenom koledzu u Americi. I to sve u par dana. Tako sam citave godine zivela razne zivote, videla neverovatne pejzaze i prozivljavala kako katastrofe tako i istinsku srecu i cuda.

A samoca je postala odlican izgovor da pocnem da citam novu stranicu.

I bila mi je stvarno lepa ta 2021. godina.