Mislila sam da sam nepobediva i nerazboljiva – svi oko mene su padali kao glineni golubovi, dok sam se ja držala i udarnički radila skoro jedina u birou. Moram da priznam da sam u nekim momentima čeznutljivo gledala ka onima koji bi se javili da su “pozitivni” i da ne mogu da dođu na posao narednih…nedelju, nekad i dve, dana. Kod mene je test uvek bio negativan. Ja sam otporna, moja vakcina deluje 2 godine, moj odbrambeni sistem je stabilniji od Pentagona, sigurno je u pitanju moj zdrav život, sport, odricanje od alkohola i droga. Ja sam bila ostrvo zdravlja u birou, gde metiljavci svako malo posustanu pod udarima korone, gripe, diskursa hernije i trovanja hranom .
A onda sam u nedelju krenula da čudno krkljam. Onako malko kah-kah, pa malko više, da bih noću skakala od kašlja, suvog, iritantnog. Sledećeg dana me je pokosila i neka polugroznica-poluglavobolja, koja je prerasla u celodnevno ječanje, i snove o ananasu i kako ga jedno dvadeset puta sečem nožem i tako satima, sekla sam taj ananas dok je mene sekla glavobolja. Onda je stigao paracetamol pa je glavobolja popustila ali san nikako na oči nije dolazio. Noću sam divljala po stanu, sa kreveta na kauč i i obratno, sve dok sunce ne bi izašlo, onda bih uhvatila dva sata polusna, da bih tako u zombi-modusu pregrmela još jedan dan. Trećeg dana sam razvila rutinu – red paracetamola, red kašlja, red čaja s medom, pokušaj čitanja knjige, bataljenje knjige i gledanje zaglupljujućih serija ne netfliksu. Tako je prošlo još dva dana.
Negde oko petog dana više nije bilo glavobolje, a kašljem nisam budila ceo komšiluk, možda samo ove nesrećnike iznad mene, oni sigurno nisu spavali sve ove noći kao ni ja, kukavna.
Sreća u nesreći je da je bolest krenula u ponedeljak, a u subotu sam već bila manje-više fit, za razliku od mojih dosadašnjih bolovanja gde bi me nesto opaučilo u petak posle posla, ja bih ceo vikend bolovala, onda čila i zdrava bila za ponedeljak. A ne, ne, da i ja okusim “čari” bolovanja tokom nedelje, to je svakako sreća u nesreći.
Facit su – dve pročitane knjige, 3 serijala plus 3 započeta ali neodgledana do kraja, dve nove bore, prašnjav pod i kuhinja na koju trenutno ne bih da mislim. Srediću je, hoću.
Jao i mi smo duuuugo odolevali. A onda nas stiglo pre mesec dana.
Ja sam doduše mnogo bolje prošla od tebe. Prvi dan od ujutru krenula kostobolja, mišićobolja, kao neka gripčina, tek uveče krenula temperatura i glavobolja. Pošto mi nikada nikakvih lekova u kući nemamo, a ja i od manjih bolova umirem tj. dramim kao da umirem, otišli do hitne. Tamo mi dali paracetamol i to mi skinulo glavobolju i temperaturu, ali mi zato proradio želudac. Sva sreća sutradan me i tako već ništa nije bolelo pa više nisam ni pila paracetamol. Nikakav kašalj, slinav nos, ništa od toga nisam imala.
Btw. nasmeja me s ovim, kako te bolest hvata samo petkom posle posla. Meni isto tako. Ali sećam se jednom, propade mi tako vikend, a u ponedeljak opičilo sunce, posle nekog intezivno dugog lošeg vremena, i ja odem kod doktora i kažem mu kako više nisam bolesna fizički ali mi treba moj vikend da ne bih obolela psihički. Čovek mi otpisa celu nedelju. To mi je bilo prvi i poslednji put da sam “pobegla” sa posla.
Marice, ja te potpuno razumem! Svima nama treba ponekad da se “psihicki” sklonimo sa posla na par dana. Nervirajuce kolege, grozna kantina, vrucina/smrzavanje u birou, projekat koji se otegao u nedogled…ponekad mi dodje da se spakujem i odem negde, i da me nema par meseci. Zapravo, mozda bas to i uradim!