Comments (37)

By elektrokuhinja, 30/01/2008 19:41

A sada malo o nečemu što se zove customer service na engleskom. Iliti usluga u Srba.

Uđem u prodavnicu. Još bolje butik. Koji ima one velike senzore što služe da hvataju lopove. Još nisam ni čestito otvorila vrata, kad eto ti prodavačice, skočila na noge lagane, i unela se u lice sa već prodavačko-standardim pitanjem (ne pozdravom) “Izvolite”?

To im je valjda omiljeni momenat. Da prepadaju nevine kupce. Onda ide standardni odgovor, samo da pogledam… Ja eto stvarno ne znam kako im ne dosadi. Prodavcima. Je’l oni možda s vrata očekuju da ja izdeklamujem nešto u stilu, o dobar dan, evo baš mi trebaju jedne cipele, ženske, na zapertlavanje, od antilopa a možebiti i glatke kože, pa vi sad to pogledajte po radnji, pa mi javite a ja ću da čekam zatvorenih očiju i da se iznenadim. Palo mi je na pament da im tako nešto odvalim pa će možda preskočiti to famozno pitanje “Izvolite”?

Dakle, u slučaju da želim malo da pogledam robu koju ću (ili neću) da kupim, je’l, zavisi od toga da li mi se nešto sviđa ili ne, sad ide onaj momenat kad prodavačica pita da li mi treba pomoć. O da, treba mi pomoć u razgledanju pomislim. Ako im kažeš lepo i ljudno “Ne hvala”, onda je verovatnoća da će te pratiti u stopu i gledati preko ramena da možda ne jedeš sladoled nad nekom košuljom ili da je nedajbože ne očerupaš tako u prolazu, skoro stopostotna. Kad napokon i uzmem nešto s vešalice da pogledam, ona će čim istu stvar vratim na vešalicu, početi užurbano da sprema iza mene, da slaže na policu ili pegla rukom, kako se ne bi videlo da sam nešto ja tu pipkala.

Posle ovih prvih simptoma očajne usluge obično pobegnem glavom bez obzira. Ako pak iz nekog samo meni znanog razloga odlučim da nešto i probam, e tu tek postaje neprijatno. Prodavačica je obično onda spremna na sve. Tražiće da izađem iz kabine u kojoj najverovatnije nema ogledala, pa onda onako bez dostojanstva i bez cipela na očigled ostalih kupaca, počeće hvalospev o tome kako mi te farmerice baš fantastično stoje, iako je sasvim očigledno da u njima izgledam kao kesa/lopta/saraga. Pošto oči imam, a i nisam više mala pa da me je sramota da ništa ne kupim, zahvalim se i ostavim robu, ide deo gde me prodavačica razočarano pogleda s pitanjem “Ne odgovaraju?” A zatim uvređeno vraća stvar na policu a ja se osećam kao budala. *Joj, ništa nisam kupila a ona se baš trudila.* Sreća pa ova osećanja s godinama blede, tako da me sada nije briga. Al ipak. Kupujem isključivo u ne-smarajućim prodavnicama, bez upitnih pogleda i komentara o izgledu.

Hvala lepo. Umem sama da odlučim.

Comments (14)

By elektrokuhinja, 20/12/2007 20:58

Krenem ja pre neki dan u ambulantu. Kod mene na poslu važi pravilo svima poznato kao pravilo srednje škole ili pravilo osnovne škole, dakle poznato pravilo po kome onaj ko je bolestan i ne ide u školu/na posao mora da donese opravdanje. U suprotnom, mu se beleži neopravdan, tj u mom konkretnom slučaju, uzima se jedan slobodan dan, krvavo stečen. Pošto je slobodan dan svetiji od svete krave u Indiji, svaki put kad dobijem neku temperaturicu, groznicu ili grlobolju primorana sam da se pod visokom temperaturom dogegam do obližnje ambulante. Postoji samo jedan mali problem.

Na primer da ne mogu da izađem iz kreveta.

Na primer da me glava toliko boli da vidim sve zvezde i samo želim da se prekrijem preko glave i ne izlazim nigde.

Na primer da imam temperaturu od koje sam u nekom stanju bunila, u sumraku svesti.

Na primer da jednostavno ne mogu da sedim u čekaonici sa babama i dedama tri sata, i mislim da mi je bolje da to vreme provedem kod kuće pijući čaj, aspirine i propolis.

E zato nisam otišla u ambulantu u četvrtak, već kad se bar temperatura malo smirila u petak.

Dovoljno sam pametna pa za takve prilike imam pripremljenu knjigu. U ambulanti horda baba i deda. Sede i mirno čekaju. A šta će i oni jadni sem da idu kod lekara, to im je jedina zanimacija u životu? Pa se još nađe par njih pa krene preturanje po tome ko od čega boluje kakvi su nalazi, ko je umro i ko će uskoro na onaj svet. Ja mislim da je to njima neka vrsta socijalnog programa, mesto u kafanu kao kad su bili mladi, vreme je za ambulatu, tamo je svo društvo iz ulice. Tako i ja sa njima mirno čekam svoj red. Čitam knjigu, prešla već skoro pola, uvod, razrada a sad će i zaključak. Kad eto, prozovu i mene. Ulazim posle dva sata, dobardanujem, sedam, doktorica mi pogleda grlo, izbekeljim se, kaže ona, to je za antibiotik. Alo, bre! Pogledom u moje grlo, tako olako?! O, da, mnogo smo efikasni. Trebalo joj je cirka, 5 sekundi da mi odredi terapiju. 4 puta na dan kaže, pa dve kutije antibiotika da smažem. Kažem ja njoj, ja to ne pijem. Prosto, gore mi je od antibiotika nego od upale grla. Al stvarno. Ne ferma ona, kaže dve kutije, i to je to. Ispisuje recept, sledeći. Kao na pokretnoj traci.

Plaćam nešto što se zove participacija od 20 dinara. Mislim da ne postoji čovek kome je jasno šta je fakin participacija. Je l plaćamo zdravstveno? Je l plaćamo lekove? A i država ih donira. Šta onda koji moj ima da se cigane za siću od 20 dinara, aj nek mi neko objasni?

Odlazim u apoteku. NE kupujem antibiotike, neka hvala. Mislim da će čaj od kamilice biti sasvim dovoljan. Odlazim kući potpuno iznurena, i potreban mi je odmor i lečenje od ambulante, ne od prehlade.

A što se tiče pravdanja, imaću dakle samo petak u listi bolovanja. Zato što sam bila lenja i nisam došla na vreme to jest u četvrtak sa temperaturom 38 u stanju bunila da čekićam da bi mi dali antibiotike. Na moje pitanje šta ja sad da radim s tim danom, kaže doktorica, pa uzmi slobodan dan. E, srećo moja kad bi ti znala koliko ja slobodnih dana imam, i kako ih ne dele kod nas šakom i kapom, ne bi se tako olako izlanula. Hoću, hoću sigurno da uzmem slobodan dan. Koji čuda li, na kraju godine uopšte ni nemam. Nije to problem, dogovoriću se ja sa šefom, al je poblem taj olaki stav. I ta pokretna traka ljudi. I ta čisto naša stvar po kojoj se za svaku najgluplju bolest prepisuju antibiotici, kao da nema ništa drugo na svetu bolje i zdravije. Pretpostavljam da je najbolji lek za posekotinu antibiotik. I za alergiju. A tek za čir na želucu što leči…Ma fenomenalno, to je jedan svelek.

Kada li će, o kada ta reforma zdravstvenog sistema?