Elektrokuhinja

Nema nista gore nego biti cicija. E sad to se ovde u Nemackoj kulturi ne kaze cicija, nego se kaze on/ona je stedljiva. To je ovde jedna izuzetno pozitivna osobina. A zasto mi je to palo na pamet? Sve je pocelo sa kolacima.

Mi imamo jednu tradiciju u birou da se petkom jedu kolaci, svakog petka u 10 ujutru. Skupi se ceo biro, i onda se njopaju kolaci, kao neki mali team-building event, vrlo je simpaticno, taman oko 10 ogladnis, a i da prekratis vreme do vikenda. Ko kupuje kolace odlucuje se na pocetku godine, na takozvanom kolac-kalendaru. Svaki petak se dodeli jednoj osobi i to te zakaci jedno tri puta godisnje. Da rezimiram, tri puta u godini, ili ispeces ili kupis kolace za nekih 16 dusa, i svi srecni i zadovoljni.

E sada nije svaki kolac-kolac. Ima ih ovakvih i onakvih. Ima na primer da se kupe u pekari, odlicni i mirisljavi, a ima i kad se sami ispeku, pa kakvi god da su, trud je vazan! Obicno su domaci jos i bolji nego iz pekare. Ali ima jedan tip kolaca koji niko ne voli. To su vam oni zapakovani u foliju iz Aldija, komad kosta 1 evro, kako ih otpakujes tako se raspadnu, a ako ih jos iseces, pretvore se u mrvice. Ukus im je nikakav, optika je mrljava, i uopste, sve to izgleda kao neka saka jada.

Tom sakom jada nas vec godinama svaki put nanovo obraduje moja omiljena koleginica. Nije da ja imam nesto protiv nje ali taj njen teror jeftinim kolacima koji traje sigurno 4 godine je od nje u mojim ocima napravio jednu vrlo nesimpaticnu osobu. To vam je onaj tip-jedinica, mama i tata su joj kupili prvo kola a onda i stan  i ne mora da digne dupe ni za sta u zivotu niti je ikada morala. Kada se udala, mi kao skupljali pare, sto je tradicija, al za sta smo njoj skupljali nije mi jasno. I tu nas je pocastila Aldijevim kolacima od 1 evra, tri komada, dakle za tri evra se isprsila za sopstvenu svadbu.

Na top listi omiljenih, nalazi se kolac sa makom. Ko taj kupi, osvojio je dodatne poene kod svih kolega. Ova se naravno prva nazdere po tri komada sa makom, sve mljackajuci i kao s radoscu uzvikivajuci: mmm mak! A kad dodje njen red onda nista mak nego usecereni dvopek. I ja sad te njene kolace debelo ignorisem, ni ne pojavim se. To je moja sopstvena vrsta tihog protesta.I bas me briga.

Eto, cemu drugom sluzi blog nego da opanjkavas kolege koji to nikada procitati nece

Bila sam u Portou, pre dve godine u novembru. Bilo je to neko blesavo vreme, trebalo mi je da proluftiram glavu, i srce, i da svedem neke misli.  Sama sam sela u avion i otisla na pet dana. Da se smirim i sredim. Da se naspavam, i da donesem neke odluke. Porto mi je ostao u divnom secanju, po visokim mostovima, po keju na kome je izgradjen stari grad, po jeftinoj a dobroj klopi, po odlicnoj kafi, po mirisu okeana u novembru, po velikim plazama i dugim promenadama. Po suncu i veselim ljudima. Po vetru. Svratila sam i do Koimbre i rekla sam da cu se vratiti. Ja gdegod odem pozelim da se vratim. U Koimbri sam otisla na Fado koncert i jela sam  sushi opet za male pare. Pa sam se prosetala rekom i fotografisala jesen.

Nedavno se vratih iz Lisabona. Tamo nisam bila sama. Nisam isla da donesem odluku niti da svedem misli, vec da se prvo dobro odmorim a drugo da se sunca nagledam, pa makar ono bilo i zubato. I tako i bi. Svake noci spavala bih 8-9 sati sto je za mene u normalnim uslovima prava retkost. U Lisabonu se odlicno spava. Ujutro se doruckovalo, pa bi se malo citalo uz caj a onda pravac akcija. Malo grad, pa malo plaza. Pa doza pesacenja i netaknute prirode, i litica iznad okeana, i opet tog plavog neba, i vetra. Pa ti pukne vidik na talase, i jos jednu stenu u moru, i tako ceo dan gledas te stene i more i lepo ti je. Meni neko da da talase da gledam ceo dan i malo plazma keksa da prezivim i nista mi drugo u zivotu ne treba.

U novembru je Lisabon ipak pomalo hladan. Portugalci nemaju centralno grejanje na sta smo svi mi naviknuti, nego se greju ili na nista, ili na klima uredjaj, sto i nije bas sjajno. U restoranima i kaficima nema nikakvog grejanja pa se spicavate gdegod da sednete. Ali je zato napolju divota. Na 15C u januaru preko dana, i nebom bez oblacka, mora malko hladnoce u kaficima da se istrpi.

Postoji taj neki rivalitet na liniji Porto-Lisabon. Porto je mali i sladak a Lisabon je veliki, bucan i vrlo turisticki. Ovo poslednje mu je najveca mana.

Mozda mi je Porto za nijansu miliji jer mislim da me je onomad spasao, kao neki prijatelj koji vam je puno pomogao dok ste se osecali bas, bas lose. A Lisabon, on vam je onaj poznanik koji vas je video u vasem najboljem izdanju, i ni ne zna da postoji i druga, mracna strana.

Ona nije nikakav pandan zlatnoj ribici i nece vam ostvariti niti jednu zelju. To je jedna vrsta malog cudovista koje izlazi iz fuga u kupatilu i u kuhinji, nevezano za to koliko ste cisti i uredni. Zasto su Nemci tako jedno lepo ime dali necemu sto izgleda kao metamorfozirani nosferatu, nikada necu razumeti. Silberfischen su odvratna stvorenjca koja povremeno vidjate u stanu. Ja se borim evo vec godinama. Od tri stana imala sam ih u dva.

Dodjes kuci, izujes cipele, i hop: na zidu vidis jednog podstanara. One se na zidovima ‘orijentisu’ citala sam, valjda su nesposobne u horizontali. A kada su na podu onda su jezivo brze i kad pokusate (kao ja) da je povijate sa bar 15 listova toalet papira one beze kao djavo od krsta. Kada je napokon savladate i pritisnete onim grumenom papira, ne ostane apsolutno nista od njih. Ni mrva. One se dezintegrisu u vazduhu.

Hrane se ugljenim hidratima ali  ih nikada nisam u blizini bilo cega slicnog videla. One prosto zivotare taj neki njihov zivot, trce po zidovima i po podu i zavlace se u mracne kutke kupatila. Ne bih volela da sam srebrna ribica koliko god im ime bilo lepo.

Oduvek mi je bio interesantan taj nemacki pristup Bozicu, po kome ne postoji nijedan drugi Bozic do tog njihovog-katolicko-protestantskog. Ja evo pokusavam vec sedmu godinu zaredom, manje-vise istim ljudima da objasnim:

• ne, mi ne slavimo TAJ Bozic,
• ne, kod nas se slavi u Januaru.
• da, kod nas su savim normalni radni dani

Upljuvah se ja od objasnjavanja, i ne vredi. Njima je to kao da ja na primer dolazim iz Afrike, a ne 1200 km juznije. Ruku na srce, ja ne slavim ni onaj nas, posto nijesam nesto od religioznih niti poboznih, al kao naprvim sarme toga dana-moj sopstveni pristup bozicu.

Jedna poznanica me je pitala da li su pravoslavci hriscani. To je za mene bio dokaz da nemacki obrazovni sistem iako vazi za jedne od boljih, ima ogromne rupe u znanju. Nije vredelo ni to sto sam se ja opet upljuvala objasnjavajuci  slicnost sa Rusijom nadajuci se  da Srbi kao mini-narod nemaju neki svetski znacaj  te da ce ova to povezati, ali nazalost nije. Za jednog Nemca su svi Katolici, nema veze odakle si.

Vec je stara tradicija da dane mrtvila u Nemackoj ja provodim radosna u Srbiji. Jer u vreme nemackog Bozica najveca je stopa samoubistava u odnosu na celu godinu. A nije ni cudo, posto em nista ne radi, prodavnice, kafici, sve se zamrzne na 4 dana. Svi odu negde, kod neke rodbine, tazbine, pozatvaraju se po kucama i onda krene visednevni krkanluk. A onaj ko se jadan zadesi da nema ni kuceta ni maceta, taj sprema sebi omcu u dnevnoj sobi i jedino mu preostaje da se obesi. Ja to potpuno mogu da razumem.

Tako da sutra ocekujem zvrjanje telefona, gde mi svi cestitaju Bozic. Ma nema veze, cestitam i ja njima, i svi srecni ;)…

To moje maslinovo drvo sam dobila od kolega za 40. rodjendan. I divno je stajalo na terasi, celo prolece, zatim citavo leto, ali na jesen je pocelo da se susi. Leto je bilo vrelo, na terasi je bilo i po 60 stepeni a ploca se grejala kao tiganj. Masline u Grckoj stoje po ceo dan na 40 stepeni, ali avaj…moja severnjacka maslina je ocigledno od neke druge fele. Sasvim se sasusila i sparusila… U septembru sam je unela u stan i tu je maslina vodila neku vrstu hibernacije. Niti da skroz uvene niti da ozivi. A meni zao da bacam bilo kakve biljke, pa cak i kad ne izgledaju lepo. Sve racunam, i to je zivo bice…nemam srca. I tako sve do pre dve nedelje. Odjednom  je ozivela,  pustila nove listove, tanane i svetlo zelene.

Ja i nisam neki sjajan hobi-bastovan ali se trudim. Bas bih volela da mi cvece uspeva kao nekima, samo od sebe. Kod mene sve pocne lepo a zavrsi se… neslavno. Ili ih puno zalivam, ili premalo, ili ih sunce bije, ili su suvise u hladu. Neki nista ne rade, a opet im sve cveta. Ja im kupujem djubrivo, menjam saksije, dodajem zemlju, ali nista to kod mene ne pomaze. Prosto me sramota od komsija kad krene balkonsko bastensko cvece da se sareni a kod mene se sparusi posle dve nedelje, pa moram opet da kupujem ne bi li moj balkon isto tako lepo sareno izgledao.

Maslina ce se oporaviti a ni ja se ne predajem. Bice i od mene jednog dana bastovan u to sam sigurna. Eno brsljan na terasi raste sam od sebe i nista mu ne treba