Januarski izazov

sugarpoisonNikad nisam pravila novogodišnje odluke jer prosto znam da ih neću ispuniti. Ima onih koji svake godine naprave  listu, te više sporta a manje fast fooda, a  poznata je stvar da je broj upisanih u fitnes studije u januaru najveći. Svi kao krenu nešto da skidaju kile koje su nabacili posle nakrkavanja za Božiće i Nove Godine, da bi negde već posle dve nedelje nastavili po starom.

E pa ovog januara sam i ja zadala sebi zadatak. Nije ni više sporta,a ni manje junk fooda, jer niti jedem junk food niti se ne krećem. Ali poslednjih par nedelja nam je u firmi skoro svaki dan bila neka proslava. Te rođendan od ovog-onog, te ovaj dobio dete pa ispekao kolač, te proslava božića 1, proslava 2, proslava 3. I tako svaki bogovetni dan, uzmeš po kolač vamo kolač tamo, a darling sedi uveče pred tv-om i mažnjava neke čokolade koje smo podobijali, ili keksove ili torte. A ja ranije nisam čak slatko ni jela! E pa sad je dosta! Ide 30 dana bez šećera. U to spada ovaj beli šećer, najgori. Ništa kolači, ništa torte, nema kekseva, nema palačinki, nema kafa i kolač vikendom. Nema čokolade!

Sada je osmi dan i, i dalje sam okej. Prvih par dana nije uopšte bio problem. Osećala sam se prosto ponosno što se eto ne trujem. Zatim je u petak krenulo naše kolač-okupljanje u firmi (svakog petka u 10h) i tada sam morala da radim, dok su kolege stajale i klopale. Ne vredi ni da kažem da ne jedem šećer jer će odmah da me prozivaju (čudna srpkinja, nit jede viršlu, nit jede šećer, jadna, o jadna ona). Ali eto uspela sam. Do sledećeg petka. Drugi veći izazov je došao u vidu vikenda. Kod kuće si, napolju je bljuzgavica ili minus, ili nekakav kijamet, ne izlazi ti se ni do prodavnice,a darling njopa neke kekseve, a baš i ja takve volim. Oni lepi što idu odlično uz čaj… njam. Evo ide mi voda na usta. Ali neću i neću! Izdržaću ja!

 

Posted in Bielefeld | 5 Comments

Slike iz života – potrošačko ludilo

Na ulici: Prolazim pored jednog lanca kozmetike. Desetine ljudi gura se oko nekoliko velikih korpi na ulici. Jedan tip se dere u megafon. Ništa ga ne razumem. Pitam drugaricu o čemu se radi. Ona kaže: jedna cela korpa puna robe košta samo pet evra. Dakle ljudi se guraju oko stvari, toalet papira, hanzaplasta ili sveća i pune svoje korpe dupke za pet evra. Ne vidim šta je u korpama. Bežim što dalje.

Iz biroa: “Možda da kupimo tu nespresso mašinu? Mislim, ona tako lepo izgleda, a taman bi stajala na našem šanku gde je zgodno. Ni ja ni moja žena ne pijemo kafu, ali baš bi lepo izgledala na tom mestu, pa možda bi neko hteo da pije, na primer kad imamo goste? Mi pijemo kafu jednom mesečno, ali kad je mašina baš lepa i pristaje fino uz šank, a nije ni skupa. Mislim da ćemo da je kupimo…”

I još jedan biser iz biroa: “Ako ideš na primer često na masažu onda ti se dodatno osiguranje isplati. Platiš samo 15 evra mesečno i možeš da ideš na masaže koliko ti volja.. Ili na primer , često popravljaš zube. Onda uzmeš dodatno osiguranje za zube pa ti sve pokriva zdravstveno. A ja sam eto uzeo i ono za slučaj da ostanem nepokretan invalid pa da ne mogu da radim. E onda ti upada to dodatno osiguranje pa dobijaš platu iako ne radiš. Da, da, ceo tvoj život! I za naočare imam dodatno. Lepo svake druge godine mogu da kupim naočare i to mi je sve pokriveno, jako dobra stvar, ti treba isto da uzmeš… ”

A ima i ona druga strana, inspirisano jednim razgovorom: “Ne, mi ne idemo nikad u restorane, restoranska hrana je nezdrava. U bioskop ne idemo takođe uopšte. A i zašto bi išli?  Imaš sve na televiziji, a i besplatno je. U pekari hleb? Ne, nipošto, mi kupujemo samo hleb iz supermarketa, pekare su skupe i precenjene.”

 

 

 

Posted in Bielefeld | 5 Comments

Zivot bez mobilnog

Moj verni samsung odlucio je ovog jutra, tacno tri godine od svog rodjenja, da spusti dusu. Alarm je jos jutros vredno radio, da bi nedugo potom displej  sasvim zamro. Na internetu, fenomen se zove Sudden Death. Zvuci uzasno, ali desi se svakom smartfonu kad tad.

Sem sto su mi najverovatnije svi kontakti otisli dodjavola, to jest u neke druge dimenzije i ne verujem da cu ikako doci do njih (sto s jedne strane uopste nije lose,  namnozilo se kontakata u zivotu koji ti stvarno, ruku na srce ne trebaju vise), sve slike sam kao pravi streber cuvala na kartici, ili na eksternom disku, zivela ja. Tako da oni kojima se nisam javila ili nisam odgovorila na poruke, neka se ne uvrede.

Kako izgleda dan bez telefona. Pa smesno je. Prvo pisem mailove vise nego sto sam to ranije radila. S poslovnog telefona mi se nesto ne zove, svi me slusaju a moji privatni razgovori mi se ne dele sa jos dvadesetak osoba u okolini. Nema citanja vesti, nema chata, nema whatsappa, nema vibera, nema nema nema. Stigla kuci, sedim za matorim-prematorim laptopom, i pevam neke pesmice koje mi se vrte poslednjih dana.

 

 

 

Posted in Bielefeld | 4 Comments

Kako sam odlučila da ne spavam u hostelima

Moje ovogodišnje putešestvije još se nije završilo, sreća moja, te se upravo spremam za južne krajeve. A za vreme Intermezza izmedju severa i juga desila se ta-daaa Slovačka! Zasto Slovačka? Zato što ima lepe visoke planine i zato što je moja omiljena mlada planinarka deo jedne šarene srpske grupe s kojm se nadjoh iz Bilefelda preko Berlina i Bratislave, u Popradu. A to beše jedno žestoko putešestvije.

Prvo vozom do Berlina, pa na štrokavi berlinski aerodrom (takvo nešto štrokavo nisam ni u Boliviji videla, Nemci, smesta otvorite novi aerodrom-sramota!). Odande let za Bratislavu a u Bratislavi hostel, ne bi li se malo uštedelo. E pa štednja ne vredi, nikad od mene neće biti čestit Nemac. Moj zahtev je bio ‘ženska soba’ a dobila sam, hopla, dva muškarca na početku dvadesetih-u gaćama. Divota. Pošto je bilo prilično vruće, a sobe su, naravno bez klime, njih dvojica su lepo odlučila da šetaju samo u gaćama. Mislim nemam ja ništa protiv gaća ali nije baš da mi je cilj da gledam dvojicu tek napupelih dvadesetogodišnjih hipija. Negde oko deset uveče, smoždena od puta vozom, avionom, busom a bogami i metroom, želim samo da spavam. Njih dvojica gledaju svaki svoj film na mobilnom, u pitanju je pucačina. Moja glava iovako puca od glavobolje, još mi samo oni fale. Napolju piče kamioni jer je hostel naravno na lokaciji direkt pored ž. stanice, i pola evropskog export-importa prolazi ti direkt dva metra od uveta. Zatvoriš prozor – čuješ pucačinu od filma hipi-amerikanaca, plus 40C je u sobi. Otvoriš prozor – kamion ti se nalazi direkt u mozgu! Kao šlag na tortu, u 11 uveče upada nova sustanarka (jej, žena!). Žena je bila mladi hipik, ako takvo nešto danas uopšte postoji. Dakle, stotine  pletenica u metar dugoj kosi. Ona u šalvarama, dole japanke, gore bretele i tako taj stil. Putuje klošarski po Evropi, amerikanka. Prvo se zapljunula na krevet iznad mog i ostavila stvari a onda je krenuo frizerski tretman. Svaku pletenicu je otplela, što je bila procedura od jedno sat i po vremena. Zatim se ošišala, imala je makaze i šišala se na svom krevetu. Odsečenu kosu je bacila u kantu za djubre. Cela procedura je trajala oko dva sata. Onda je negde oko 1:30 ugasila svetlo, i ja sam napokon uspela da sklopim oči.

Da sumiramo, ako ste željni uštede od cirka 30 evra, i neprospavanih noći, a i npr. želite da napišete nešto na svom blogu, onda je hostel pravi izbor za vas. Ako pak tražite mir, tišinu i dobar san, onda zaboravite na hostele, i štagod da košta, nek košta! Kad mi opet padne na pamet tako fantastićna ideja, da spavam u hostelu, zadužila sam darlinga da me obavezno opameti.

Posted in Bielefeld | 5 Comments

Mollösund

Mollösund

Mollösund

Za Mollösund se odlučujemo jer do tamo vodi takozvani ‘najlepši put Švedske’, tako bar piše u mom vodiču. Reč je o ostrvima koja su povezana mostovima sa kopnom, a sva ona mala sela sa šarenim kućicama koje vidjate po Švedskoj, e pa sve to se nalazi na Orustu i Tjörmu. Kroz Švedsku nas na moje veliko iznenadjenje prati dobro vreme, (nekih dvadesetak stepeni maksimalno) što je za domoroce toplo-nešto kao naših 40 u hladu u julu. Svi idu raskopčani i u japankama, dok sam ja sa svojim džemperom i letnjom jaknom i dalje vrlo egzotična. Meni je i uvek hladno jer neki vetar duva. Pošto je usred sezone (verovali ili ne, u Švedskoj postoji sezona za odlazak na švedsko more(?!)) odlučujemo se za čudan hotel  što je ujedno i najskuplji hotel u odnosu na ono šta nudi, u kome sam ikad odsela. Reč je o sobi od 20 kvadrata sa deljenim kupatilom, u smislu, jedno kupatilo na četiri sobe, za tričavih 147 evra. U to ulazi, na svu sreću i doručak. Ovo je bilo spontano rezervisanje u roku od nekoliko sati, ali cena se tamo ne menja puno jer su ova dva ostrva veoma popularna u Švedjana (opet na moje veliko čudo).

Nasa soba

Nasa soba

Ostatak smeštaja je bio ili skuplji, ili nepostojeći. No dobro, jedan put sam u Švedskoj pa daj da se živi. Ispada da je soba stvarno lepa, ali cena je i dalje nerealna, priznaćete.

Uveče smo gladni kao vukovi, te se bacamo u potragu za jelom. Od domaćice saznajemo da je odličan restoran u selu, i da večeras svira i lokalni bend. Zvuči kao sjajna zabava. U samoj luci nas dočekuju skupe jahte ali sa klincima 18-20godišnjacima koji slave, ko će ga znati šta… maturu možda? Svi imaju jahte, i svi piju. Obučeni su u sakoe i skupe cipele, i sve mi to nekako izgleda kao neki spring brak u američkim filmovima al za bogate. Ni ne znamo šta nas u restoranu čeka.

A u restoranu.. svi sede napolju. Ja poluužasnuta pitam, a da li možemo unutra? A konobarica se smeje i kaže, nemamo mesta unutra, ali ovo je švedsko leto, divno vreme. Ako  mi još jednom neko bilo šta kaže o švedskom ‘svežem letu’ pljunuću ga. To nije sveže a nije ni leto, nego je to prosto rečeno spičotina na običnom srpskom.

Neki su se i kupali!

Neki su se i kupali!

Za nas je izvukla specijal meni, za veče. U pitanju je švedski tapas, a to znači, sitnice za pregristi. Meni cvrče creva a plus i ja cvrčim kad vidim cene. Jedan tapas košta 11 evra. Ja se odlučujem za supu, a moj darling za tapas. U momentu kad je klopa stigla, ja sam pomislila: ah kako lepo, dobijamo nesto da pregrizemo dok nam glavno jelo ne stigne. Samo, nažalost, to JE bilo glavno jelo. Na drvenoj dasci su bile tri ćasice, svaka velicine 3cm. Na jednoj le ležalo nešto malo haringe, oko 2cm, na drugoj malo pavlake sa crnim lukom i na trećoj ostatak od lososa veličine 2cm i malo pavlake. Moja supa je takodje bila u malo većoj šoljici sa vodom, začinima i dva račića. Jedemo mi to naše jadno jelo dok nam creva krče. Da sam imala petnaest tahvih tapasa ne bih se najela. Ceh je naravno astronomski jer smo dodali i čaj i pivo. Dakle, nit smo se najeli niti napili, al smo zato sve pare potrošili, mašala. Bežimo glavom bez obzira i tražimo kiosk ili štagod gde se prodaje nešto od čega će nam stomaci biti iole puni. Sedamo u lokalnu ćevabdžinicu i naručujemo neke veggy burgere sa krompir pireom. Sada nam je jasno zašto 20 ljudi čeka u redu ispred kioska. Oni su se pametno odlučili da ne jedu tapase koji se zovu švedski ne zato što je švedska kulinarija u pitanju, nego zato što su švedske cene u pitanju. Naravoučenije, jedite po kioscima i sve će biti okej!

Slike iz prepodnevnešetnje, pre polaska za Ängelholm:

Plaza

Plaza

Plaza Plaza sa skakaonicom

 

 

Posted in Bielefeld | 3 Comments