Umesto sedenja i plakanja nad Kosovom, ovaj vikend tri žene su odlučile da uzmu kola i posete nekoliko potencijalno interesantnih mesta u Bačkoj. Kao prvo gradić Bač-po kome je Bačka i dobila ime.

Krenule smo oko 10 sati iz Novog Sada a prva usputna stanica je bila Čelarevo. Ono Čelarevo poznato po pivu. A manje poznato po dvorcu Dunđerskih.. Do dvorca se lako stiže, nalazi se u samom centru, a prepoznaćete ga po gipsanim lavovima na kapiji. Mesto je potpuno zapušteno, nema žive duše, viđeni su radnici muzeja kako odnose nameštaj kombijem (ne zna se gde). Objekat je zatvoren za javnost, a na pitanje da li bar možemo da pogledamo nameštaj, odgovor je bio da sve možemo da vidimo i u kombiju-„nema tamo ništa“. Takođe nam je rečeno da smo sav nameštaj mogle da vidimo na izložbi u novosadskom muzeju ’68 godine. Na stranu što sam ja rođena davne 78.

Posle ovako ljubaznog ćaskanja sa radnicima iz kulture nastavile smo svoj put ka Baču. U tom se malo vreme prolepšalo, te nas je Bač dočekao vedar i suncem okupan.

U samom centru se nalazi Franjevački samostan iz 12. veka. Kucnule smo na vrata, otvorio nam je jedan opat i pristao da nas malo provede i objasni šta se sve tamo nalazi. Njih trojica su trenutno u samostanu, opazila sam gajbe sa krompirom, i drvca limuna sa sve plodom, i bi mi ih nekako žao. Ne znam zašto. Valjda njima odgovara taj život, ne razumem se. Uglavnom, fini neki svet.

Nakon manastira krenule smo u potragu za kafom. Osim dva kafića-kladionice, nismo bile uspešne u pronalaženju ičega obećavajućeg, a ja još nisam toliko očajna da moram u kladionicu po kafu. Neke devojčice su nam pokazale jedini kafić koji nije u isto vreme i kladionica. Enterijer iz nekih drugih vremena. Kombinacija žuto-zelena. Muzika iz devedesetih. Srpski dens. Ako se iko seća šta je to. Kafa ok, a cena 45 dinara, verovali ili ne. *kafa u costa coffee je 145 dinara, i ne pada mi na pamet da im dam toliko* .Ok, osim što je enterijer iz devedesetih i cene su.

Kofeinski osnažene i ugrejane zaputile smo se ka tvrđavi. Mesto izgleda fenomenalno iako je manje-više sve u ruinama. Dobro je očuvana jedino kula ali nije moguće ući . Sve stoji zaključano, nema nikoga da to malo promoviše, jedino postoji tabla na ulazu koja govori o istoriji ovog mesta. Od tvrđave se lako dolazi do turskog kupatila, tj onog što je ostalo (a nije mnogo), prelazimo preko kanala uz bizarni pogled na nekakvu golgotu na brdu (ovakvih golgota ima po celoj Vojvodini, jedna je u Petrovaradinu, ako iko ima ideju šta je u pitanju, molim nek mi javi). Dakle golgota je obično na brežuljku, čine je tri krsta, u sredini je raspeće, a okolo se nalaze nekakve škrinje u kojima su verovatno svojevremeno stajale statue svetaca. Pomalo bizarno, ali značenje verovatno postoji (pardon my history).

Kako je glad navalila, zaputile smo se u Odžake kao najbliže veće mesto sa potencijalno većim brojem restorana. Od tog većeg broja ispostavilo se da postoji jedan jedini restoran. Ponuda standardna –mućkalica, vešalica, ćevapi i pljeskavica. Od povrća jedino medaljoni koje nisam imala želju da isprobavam. Dakle mesni šok, preobilan tanjir, nas tri pregladnele. U restoranu proslava krštenja/rođendana ili nečeg sličnog. Osim krajiških pesama orile su se i makedonske, južnjačke a jedna gošća je otpevala i Fallin od Alicie Keys. Čudan miks u svakom pogledu.

Za kraj smo ostavile još jedan dvorac Dunđerskih, ovaj put u Kulpinu. Dvorac je pretvoren u poljoprivredni muzej. Ako ste mislili da se u muzej može ući tek tako, grdno ste se prevarili. Uvek postoji neka druga varijanta. U ovom slučaju varijanta se zove kuc-kuc. Dakle, kuc-kuc na vrata. Otvara nam otprilike dvadesetogodišnjak. Je l možemo da pogledamo muzej? Kaže da može ali nekako nevoljno. Odlazimo za njim, on nam otključava, ulazimo a za nama ulaze i dečakovi drugari. Dvojica. Dok se mi šetamo i razgledamo, njih dvojica sede na stilskim stolicama, sasvim komotno kao kod svoje kuće, pale cigare i ćaskaju. Sad zamislite jedan dvorac. I sobe, i stilski nameštaj i drvene makete i sređenu srpsku, pa sređenu slovačku sobu iz tog perioda. Pa lustere kristalne. Pa izložbu slika. Pa drveni parket. I na se to dodajte dim od cigareta tri dvadesetogodišnjaka.I ko je onda kriv kad se jednog dana sve to zapali? Ili kad nestanu slike, eksponati i stilske stolice? Ok, ponašam se kao neka baba, ali stvarno, pa ima li to igde?

Odlazimo iz dvorca pomalo razočarano, dečak nam pokazuje the kola, koja se voze jednom godišnje (aj ko pogodi ko sme da vozi ova kola, častim ga).

Kroz ravnicu u sumrak, vraćamo se u Novi Sad.

Bio je to, sve u svemu jedan lep dan.