U Kazanju nas je dočekalo pravo letnje vreme. Sunce, toplo, milina, prosto sam zaboravila kako izgleda kad te sunce oprži po koži (ovo leto je u Moskvi bilo vrlo oskudno što se toplote tiče). Bauljamo do centra u potrazi za kafanom/restoranom otvorenim u 8 ujutru. Ne nalazimo ništa sem takozvane Блинная-e, gde se mogu pojesti 1. palačinke sa tvorogom i suvim grožćem ili 2. palačinke sa tvorogom i sušenim jabukama. Ok, jedemo palačinke kad ničeg drugog nema, pijemo kafu, piš-pauza a zatim šetamo po glavnoj pešačkoj zoni.

Moj prvi utisak je da je grad miran i tih. Nema ljudi na ulici tako rano, iako je milionski grad. Iznenadilo me  je da se kazanci pridržavaju saobraćajnih pravila. Svi su vezani dok voze, propuštaju pešake, staju na crveno, ne sviraju sirene na svakom koraku, za razliku od Moskve gde važe potpuno suprotna pravila.

Ono što sam naučila je da svaki ruski grad ima: kremlj (tvrđavu), crkve, fabričke dimnjake i bar jedan Lenjinov spomenik. Tako i Kazanj ima svoj kremlj sa pravoslavnom crkvom i džamijom jer polovinu stanovništva čine rusi a polovinu tatari koji su muslimanske vere. Sa kremlja se lepo vidi  druga obala  na kojoj je još u izgradnji biznis-deo grada, ultra moderan, sa visokim soliterima i šljaštećim hotelima.

Cene u Rusiji su obrnuto srazmerne udaljenosti od Moskve. Što dalje, to su cene niže. Tako je i naš super fensi novi hotel u samom centru grada koštao smešnu sumu para. Za tako nešto morali biste u centru Moskve da platite oko 200 evra za no, u Kazanju, samo 60 za trokrevetnu sobu.

Čekiramo se u hotel napokon, gledamo kazino-deo grada kroz prozor, prosto leškarimo malo na udobnim krevetima, neko spava a neko se tušira, i predveče se opet sastajemo sa ostalim saputnicima. U samom centru grada nalazi se poprilično veliko jezero sa starim tatarskim naseljem na obali.  Ovo zaboravih, svaki grad u Rusiji ima po bar jedno jezero u centru, fascinantno zar ne? Šetamo se, sedamo u bar sa terasom (kad li sam poslednji put sedela napolju, ne mogu da se setim) i pijuckamo natenane. Ovo su sigurno poslednji letnji dani, mislim,već za mesec dana će biti hladno i mračno, verovatno sa kišom, trudim se da u tom momentu ne mislim na osmomesečnu zimu i već da upijem to toplo vikend-vreme koje smo dobili kao poklon.

Još malo se šetamo i zatim preumorni odlazimo u hotel gde nastupa kolektivno onesvešćivanje. Kako je lepo otići iz Moskve! Promeniti klimu, krajolik i ljude!