Kako se frka oko praznika približava najbolje je svoje vreme provesti ušuškan u sobi, pored kompjutera, sa dobrom muzikom ili knjigom u ruci. U suprotnom slučaju osuđeni ste na histerično gacanje po poluotopljenoj Moskvi u potrazi za odgovarajućim poklonima, gužve po šoping centrima i gomile nervoznih ljudi koji pokušavaju upravo istu stvar kao i vi-da kupe ili sebi ili nekom dragom nešto u poslednji čas. Zašto se novogodišnji šoping odlaže sve do poslednjeg momenta mora da je genetskim kodom zapisano u ljudskom organizmu.
Prvi dan vikenda beše upravo histeričan. Uz zarađenu upalu grla ali! i kupljenu knjigu o Edvardu Hoperu, mom omiljenom slikaru i to fino izdanje, Taschenovo, sa velikim slikama i lepim koricama. Najlepše je samom sebi kupiti poklon.
Ostatak vikenda, dakle drugi dan je prošao onako kako bih želela da je svaki moj vikend. Bez frke, sa knjigom, dobrom klopom i dobrom muzikom.
Na tapetu je novoprevedeni Murakami, izašao u Geopoetici, Okorela zemlja čuda i Kraj sveta. Opet volim njegove likove. Bez preteranih emocija, pomalo hladni na prvi pogled, osobenjaci, racionalci, zaljubljeni u dobru muziku i filmove. Da li se možda poistovećujem? Zatim tu je uvek i poneko biće sa one strane stvarnosti bilo da je to čovek-ovca, ili (baš u ovoj knjizi) crnimraci ili jednorozi, ali bića od kojih jeza hvata samo zato što su nepoznata. Za sada priča teče u dva različita sveta. Tokio, bliska budućnost i informacioni ratovi i Grad, neznano gde, opasan zidom sa svojim čudnim stanovnicima: Čitačem snova, Čuvarom, Bibliotekarkom i divljim životinjama. Kako se ova dva sveta spajaju, saznaću za koji dan. Za sad, uživam u fantastici. Može se reći i da je Murakami ovde dotakao pomalo i sf žanr.
Još jedna knjiga čuči pored kreveta, davno pročitana, ali sada i u originalu: The third policemen od Flann O Briana.
Preporuke i predlozi su dobrodošli. Šta vi čitate ovih dana?
Ja sam tako lenja poslednjih mesec-dva…
Nijedna zapravo vredna pomena svojim kvalitetom ali izuzetno stivo na putovanjima.
Pocela sam da citam nesto od Pamuka pre puta u Tursku. I nesto mi se i svideo i nije. Stil mu je “cudan”, ali mi je bio izuzetno zanimljiv citav njegov dozivljaj zemlje iz koje je potekao.
E onda sam otkrila putujuci po Turskoj gomilu malih knjizara u kojima si mogao da menjas knjige, vec procitanu za neku novu (tj. procitanu od strane nekog drugog). I u tim malim knjizarama otkrila cari putopisa. Sta bi putnici citali, ako ne putopise?
E a od tada… bas nista.
Taj Murakami deluje zanimljiv, mogla bih tome da se posvetim uskoro. Taman me drugarica pitala sta da mi donesee iz Srbije
Ja sam taman bila krenula sa histerijom, sto od kupovina, sto od nekih drustvenih dogadjanja, kad se razboleh. I evo me vec par dana u/oko kreveta. Pa mogu da se opustim. Ali taman da ozdravim do NG, hopefully. pozz!
ja sam upravo zavrsila murakamija – kafka on the shore, i svidela mi se. to je prva njegova poduza knjiga koju sam procitala. toliko mi je bila super da sam je i u prevozu za 2-3 stanice vadila iz torbe i citala.
sledeca je ili katedrala od karvera ili decaci pavlove ulice
Marice, ja nikako nisam mogla da zavolim Pamuka. Citala Zovem se crveno i nije mi se uopste svidela. Recnik nekako jadan. Vise kao istorijski clanak da sam citala. Tako da odustadoh od njega.
LL, ja skoro kao ti. U nedelju upala grla, pocetni stadijum izlecen strepsils tableticama i cajevima, a danas muku mucim s kijavicom. Tako da nista od bazanja po gradu. Izlezavanje u krevetu do polaska u Evropu.
LN, videla sam da ima Kafka on the shore ovde u svakoj knjizari, nikako da se odlucim da je procitam, ja to volim po preporuci pa si mi dosla ko porucena. Taman kad izucim ove dve pored kreveta, zatrebace mi nesto novo.
E jeste Pamuk bas takav… cudan mu je stil.
Ja sam prvo citala Sneg, i sve mi je islo na zivce… i radnja romana, i likovi, i Pamukov stil. Al’ naterah se nekako da procitam do kraja, bilo mi je fascinantno koliko Turska jadno deluje u njegovom romanu. Ja je licno nikada tako nisam dozivljavala.
Postakao me je da razmisljam mnogo o tome kako neko ko ode iz svoje zemlje, zapravo istu dozivljava sumorno i negativno…
Sad citam Zovem se crveno. I deluje mi zapravo mnogo citljivije od Snega ili sam se vec navikla na stil… ko ce ga znati
Preporucujem ti Vladimira Tasica, “Oprostajni dar”
Pozdrav!
Elektrokuhinjo, konačno sam i ja pročitala svog prvog Murakamija
“Sputnik ljubav”. Sviđa mi se stil,kraj je nebulozan, and now what?
Now citas Norvesku sumu, ili mozda ovo najnovije Okorela zemlja…, to mi se svidelo. Ili Igraj Igraj Igraj
Mene čekaju upravo OZČIKS i Igraj x3 – koju od prethodno objavljenih jedino nisam pročitao.
Nikako da prevedu i The wind-up bird chronicle…
Elem, naslov “Čitajući (blogove) vikend” bih mogao da iskoristim za poslednji, evo i produžen za današnji dan.
Završih sa 2009. kod tebe, više nisam u (moskovskom) minusu, pa nastavljam ovih dana dalje.
Poz, Kujna – čitamo se!
Gil-Galade, pozdrav i tebi! Nesto mi tvoj feed ne radi pa se svaki put iznenadim kad naletim na novi post!
Pingback: Irak