Зеленый домик

Put od Jaroslavlja do Rostova traje oko sat vremena. Autobus je mali, popunjen dupke, sa zavesicama na prozorima, koje ja profesionalno uklanjam spajalicom kako bih uspela da nešto vidim napolju. Kao i obično, pejzaž kroz koji prolazimo je šuma, šuma i još šume prekrivne belinom. Sam autoput izgleda pristojno (iako sam čula da su putevi van Moskve u očajnom stanju), sem što gume potpuno ulaze u 20 centimetara snega.

Stižemo popodne u Rostov, i, kako napolju nije toliko hladno kao prethodna dva dana, odlučujemo se za šetnju od stanice do sela. To se ispostavlja kao prava odluka jer seoce obiluje živopisnim kućicama u ruskom stilu, sto znači: male, slatke, drvene, raznobojne kućice. Sve to uz još snega, koji nije kao u Moskvi-crn, vec netaknut,beo, čedan nekako.

U centru nailazimo na daleko poznati kremlj, jedan od najlepših u čitavoj Rusiji, i za početak se penjemo na vrh kule uskim stepeništem. Pogled-bajkovit. Tu jedna crkvica, tamo toranj, tu deo zidine i belo u nedogled…

Šetamo okolo-naokolo, i prosto uživamo u pogledu. Sve je tako idilično, tiho, lepo, nigde ništa suvišno, nema ni ljudi (nije sezona), a čak sa snegom, ovo mesto ima poseban šarm. Verovatno je lepo posetiti ga i  leti, ali nekako, sneg, pa zima, pa Rusija, to je meni bar pravi doživljaj.

Rostovski kremlj

Posle Kemlja, odlučujemo se za  gruzinski restoran gde klopamo sve i svašta, opet za mnogo manje para nego u Moskvi. Otprilike, platiš duplo manje a dobiješ duplo veće porcije. Šta smo jeli, vidi se na slici. Nekakva supa, od pola litre sigurna sam, zatim marinirani plavi patlidžani sa paradajzom i lukom, i krompir pečen.

Klopa

Nema nista bolje od supe kad si smrznut (ovo vam je jedna mnogo velika mudrost koju vredi zapamtiti i upotrebljavati u smrznutim situacijama). Tu je još i čaj ,koji se u ovim krajevima služi kao desert-dakle posle jela pa ako ste mislili da pijete nešto dok čekate na vaše jelo, potrebno je posebno napomenuti.

Još jedan obrt po selu, i odlazak do jezera Nero (da li Nero zvuči ruski? meni uopšte ne). Gledanje u tminu, gde se nazire ostrvo, zamišljanje kako mora da je fino imati vikendicu (daču) ovde i kupati se u jezeru leti, daleko od Moskve, frke, metroa u buke… Eh, ali putovanju je nažalost skoro kraj. Vraćamo se u Moskvu autobusom, a putovanje nije uopšte naivno. Traje punih 5 sati, uz dve piš-pauze koje vrlo rado koristimo (s obzirom na količinu čaja i supe prethodno pejedene). A onda povratak u realnost-metro, buka i frka, i sanjanje o nekim novim destinacijama čim  malo otopli…

Rostov u tmini

Ostrvo na jezeru Nero