Trčanje na obližnjem nasipu je super. Šuma okolo, svež vazduh, lepo utabana staza, bez ljudi. Sve ima svoje prednosti ali i mane. Pre neki dan trčim ja, ponesena letnjim prilivom energije, kad ono ispred mene nešto. Nije pas. Nije ni koza. Malo je, riđe, sa visko podignutim špicastim ušima.
Stanem ja.
Stane i ona.
I tako se gledamo nekoliko trenutaka.
Ja sam uvek mislila da divlje zivotinje bas i ne vole ljude, te da će se životinja jednostavno uplašiti čoveka i pobeći, al ne lezi vraže. Gledamo se mi tako nekoliko trenutaka, meni naravno već počinju u glavi da se odvijaju scene iz Besnila Borislava Pekića, zatim razmišljam o brzini kojom mogu da potrčim i da li je jedna lisica brža od mene, o onom ključu od stana koji mi je u ruci i da li cu moći ključ da koristim kao nož… sve to naravno prolazi u 5 sekundi, posle čega se okrećem i trčim nazad, a i lisica se isto tako okreće i vraća u svoje stanište. Lepo smo se izanalizirale i rastale u miru. Ako može, više bih volela da ubuduce trčim sama.
cekaj bre izgubia si me kod “trcim ja”
Eh, vidis, Srbija te promeni…
ajmeee!
hahahh, a zamisli da si naišla na zeca, kakvu bi on priču složio drugarima iz šume :)))
:-)))