Bila sam malo u Italiji, tek da provirim. Ekspres-tura kroz Bolonju, Modenu I Firencu. Kao i uvek, u Italiji se dobro jede, pomalo previse testa i pizza ali u svakom slucaju mnogo bolje nego u Nemackoj (pomfrit, gospodja Virsla i gospodin Döner kod turcina kao obavezno nacionalno jelo).
Bolonja je poznata po svojoj kuhinji, naime, tamo su izmisljeni torteloni ( da, sa O), a tortelini mu dodju mali torteloni. Plus mortadela a parma sunka i parmezan su iz okoline, tako da Bolonjani, sta rade u slobodno vreme: jedu. To jos nisam dozivela u Italiji – svi restorani su bili dupke puni, ceka se u redu po pola sata za sto ako imate srece, a ako nemate srece, ostaje vam pizza to go kao opcija jer svi ostali sire ruke i kazu da su prebukirani. Na svakom koraku je po restoran, ima se utisak da svi jedu po citav dan, i da se u vecem delu zivot vrti oko hrane.
Za novogodisnje vece smo pomalo potcenili situaciju sa restoranima, i zavrsili u jedinom koji je jos imao slobodnoh mesta (OPREZ, OPREZ). Na internetu je imao puna 2.6 boda od 5, sto mu dodje poprilicno jadan skor. Ali! Mi cemo to sami da proverimo, na svojoj kozi, jer, sta zna masa, sta je dobra klopa! I tako zavrsismo u najgorem restoranu svih vremena u Bolonji, za novogodisnje vece. Glavni kuvar i vlasnik se drao na svoje osoblje dok je ovo uzimalo narudzbe, popravljao stolnjake i brisao vinske case, umesto da se bavi, na primer, kuvanjem. Bar desetak ljudi je cekalo na vratima, diskutovalo se oko necega vrlo zustro, svi su bili nervozni i razdrazeni, atmosfera za 1. Nas je to sve poprilicno zabavljalo, i eto posluzilo nam da verujemo ocenama na guglu, u buducnosti. Ja sam dobila nekih pet tortelona sa pecurkama, bez ikakvog ukusa, bez soli, bez zacina, aranzirani potpuno bezosecajno na tanjiru. Moj saputnik je dobio neko svinjsko meso, to je valjda trebalo da bude gulas, a ispalo je 4 komadica svinje sa salencetom u supici od nicega, isto tako bez soli, bibera, bez ikakvog povrca, bukvalno to neko meso loseg izgleda u supi. Najedosmo se buva i dasaka. Kuvar na podsetnici ima zvanje: Il Dottore. Ponavljam, kuvar. (!?)
Sledeceg dana smo, kako to uvek biva, sasvim slucajno naleteli na restoran u sporednoj ulici, ni ne sluteci da cemo odlicno jesti. A gladni i od prethodne veceri prilicno razocarani. Ja sam opet narucila tortelone, jer kad si u Bolonji, budi Bolonjac, i bili su sve ono sto ovi prethodni nisu bili. I ukus, i optika, i kolicina, i usluga na nivou, kuvar koji ide od stola do stola da pozdravi licno goste. A posto je sve bilo odlicno, odlucili smo se za dezert. Za dezert se narucuje kod sefa od dezerta! Tako nam se predstavio. Chef of desert! Kod sefa smo narucili panakotu i tiramisu i imali orgazmicki dozivljaj koji je trajao bar 10 min.
I tako smo u roku od 24 sata jeli najbolje i najgore jelo u Bolonji. Naravoucenije:
- verujte guglovim ocenama
- ne verujte il Dottore-kuvarima
- iz losih iskustava napravite pricu. Jer dobra iskustva su dosadne price.
Bon Appetit!