Elektrokuhinja

Na ulici: Prolazim pored jednog lanca kozmetike. Desetine ljudi gura se oko nekoliko velikih korpi na ulici. Jedan tip se dere u megafon. Ništa ga ne razumem. Pitam drugaricu o čemu se radi. Ona kaže: jedna cela korpa puna robe košta samo pet evra. Dakle ljudi se guraju oko stvari, toalet papira, hanzaplasta ili sveća i pune svoje korpe dupke za pet evra. Ne vidim šta je u korpama. Bežim što dalje.

Iz biroa: “Možda da kupimo tu nespresso mašinu? Mislim, ona tako lepo izgleda, a taman bi stajala na našem šanku gde je zgodno. Ni ja ni moja žena ne pijemo kafu, ali baš bi lepo izgledala na tom mestu, pa možda bi neko hteo da pije, na primer kad imamo goste? Mi pijemo kafu jednom mesečno, ali kad je mašina baš lepa i pristaje fino uz šank, a nije ni skupa. Mislim da ćemo da je kupimo…”

I još jedan biser iz biroa: “Ako ideš na primer često na masažu onda ti se dodatno osiguranje isplati. Platiš samo 15 evra mesečno i možeš da ideš na masaže koliko ti volja.. Ili na primer , često popravljaš zube. Onda uzmeš dodatno osiguranje za zube pa ti sve pokriva zdravstveno. A ja sam eto uzeo i ono za slučaj da ostanem nepokretan invalid pa da ne mogu da radim. E onda ti upada to dodatno osiguranje pa dobijaš platu iako ne radiš. Da, da, ceo tvoj život! I za naočare imam dodatno. Lepo svake druge godine mogu da kupim naočare i to mi je sve pokriveno, jako dobra stvar, ti treba isto da uzmeš… ”

A ima i ona druga strana, inspirisano jednim razgovorom: “Ne, mi ne idemo nikad u restorane, restoranska hrana je nezdrava. U bioskop ne idemo takođe uopšte. A i zašto bi išli?  Imaš sve na televiziji, a i besplatno je. U pekari hleb? Ne, nipošto, mi kupujemo samo hleb iz supermarketa, pekare su skupe i precenjene.”

Moj verni samsung odlucio je ovog jutra, tacno tri godine od svog rodjenja, da spusti dusu. Alarm je jos jutros vredno radio, da bi nedugo potom displej  sasvim zamro. Na internetu, fenomen se zove Sudden Death. Zvuci uzasno, ali desi se svakom smartfonu kad tad.

Sem sto su mi najverovatnije svi kontakti otisli dodjavola, to jest u neke druge dimenzije i ne verujem da cu ikako doci do njih (sto s jedne strane uopste nije lose,  namnozilo se kontakata u zivotu koji ti stvarno, ruku na srce ne trebaju vise), sve slike sam kao pravi streber cuvala na kartici, ili na eksternom disku, zivela ja. Tako da oni kojima se nisam javila ili nisam odgovorila na poruke, neka se ne uvrede.

Kako izgleda dan bez telefona. Pa smesno je. Prvo pisem mailove vise nego sto sam to ranije radila. S poslovnog telefona mi se nesto ne zove, svi me slusaju a moji privatni razgovori mi se ne dele sa jos dvadesetak osoba u okolini. Nema citanja vesti, nema chata, nema whatsappa, nema vibera, nema nema nema. Stigla kuci, sedim za matorim-prematorim laptopom, i pevam neke pesmice koje mi se vrte poslednjih dana.

Moje ovogodišnje putešestvije još se nije završilo, sreća moja, te se upravo spremam za južne krajeve. A za vreme Intermezza izmedju severa i juga desila se ta-daaa Slovačka! Zasto Slovačka? Zato što ima lepe visoke planine i zato što je moja omiljena mlada planinarka deo jedne šarene srpske grupe s kojm se nadjoh iz Bilefelda preko Berlina i Bratislave, u Popradu. A to beše jedno žestoko putešestvije.

Prvo vozom do Berlina, pa na štrokavi berlinski aerodrom (takvo nešto štrokavo nisam ni u Boliviji videla, Nemci, smesta otvorite novi aerodrom-sramota!). Odande let za Bratislavu a u Bratislavi hostel, ne bi li se malo uštedelo. E pa štednja ne vredi, nikad od mene neće biti čestit Nemac. Moj zahtev je bio ‘ženska soba’ a dobila sam, hopla, dva muškarca na početku dvadesetih-u gaćama. Divota. Pošto je bilo prilično vruće, a sobe su, naravno bez klime, njih dvojica su lepo odlučila da šetaju samo u gaćama. Mislim nemam ja ništa protiv gaća ali nije baš da mi je cilj da gledam dvojicu tek napupelih dvadesetogodišnjih hipija. Negde oko deset uveče, smoždena od puta vozom, avionom, busom a bogami i metroom, želim samo da spavam. Njih dvojica gledaju svaki svoj film na mobilnom, u pitanju je pucačina. Moja glava iovako puca od glavobolje, još mi samo oni fale. Napolju piče kamioni jer je hostel naravno na lokaciji direkt pored ž. stanice, i pola evropskog export-importa prolazi ti direkt dva metra od uveta. Zatvoriš prozor – čuješ pucačinu od filma hipi-amerikanaca, plus 40C je u sobi. Otvoriš prozor – kamion ti se nalazi direkt u mozgu! Kao šlag na tortu, u 11 uveče upada nova sustanarka (jej, žena!). Žena je bila mladi hipik, ako takvo nešto danas uopšte postoji. Dakle, stotine  pletenica u metar dugoj kosi. Ona u šalvarama, dole japanke, gore bretele i tako taj stil. Putuje klošarski po Evropi, amerikanka. Prvo se zapljunula na krevet iznad mog i ostavila stvari a onda je krenuo frizerski tretman. Svaku pletenicu je otplela, što je bila procedura od jedno sat i po vremena. Zatim se ošišala, imala je makaze i šišala se na svom krevetu. Odsečenu kosu je bacila u kantu za djubre. Cela procedura je trajala oko dva sata. Onda je negde oko 1:30 ugasila svetlo, i ja sam napokon uspela da sklopim oči.

Da sumiramo, ako ste željni uštede od cirka 30 evra, i neprospavanih noći, a i npr. želite da napišete nešto na svom blogu, onda je hostel pravi izbor za vas. Ako pak tražite mir, tišinu i dobar san, onda zaboravite na hostele, i štagod da košta, nek košta! Kad mi opet padne na pamet tako fantastićna ideja, da spavam u hostelu, zadužila sam darlinga da me obavezno opameti.

Mollösund

Za Mollösund se odlučujemo jer do tamo vodi takozvani ‘najlepši put Švedske’, tako bar piše u mom vodiču. Reč je o ostrvima koja su povezana mostovima sa kopnom, a sva ona mala sela sa šarenim kućicama koje vidjate po Švedskoj, e pa sve to se nalazi na Orustu i Tjörmu. Kroz Švedsku nas na moje veliko iznenadjenje prati dobro vreme, (nekih dvadesetak stepeni maksimalno) što je za domoroce toplo-nešto kao naših 40 u hladu u julu. Svi idu raskopčani i u japankama, dok sam ja sa svojim džemperom i letnjom jaknom i dalje vrlo egzotična. Meni je i uvek hladno jer neki vetar duva. Pošto je usred sezone (verovali ili ne, u Švedskoj postoji sezona za odlazak na švedsko more(?!)) odlučujemo se za čudan hotel  što je ujedno i najskuplji hotel u odnosu na ono šta nudi, u kome sam ikad odsela. Reč je o sobi od 20 kvadrata sa deljenim kupatilom, u smislu, jedno kupatilo na četiri sobe, za tričavih 147 evra. U to ulazi, na svu sreću i doručak. Ovo je bilo spontano rezervisanje u roku od nekoliko sati, ali cena se tamo ne menja puno jer su ova dva ostrva veoma popularna u Švedjana (opet na moje veliko čudo).

Nasa soba

Ostatak smeštaja je bio ili skuplji, ili nepostojeći. No dobro, jedan put sam u Švedskoj pa daj da se živi. Ispada da je soba stvarno lepa, ali cena je i dalje nerealna, priznaćete.

Uveče smo gladni kao vukovi, te se bacamo u potragu za jelom. Od domaćice saznajemo da je odličan restoran u selu, i da večeras svira i lokalni bend. Zvuči kao sjajna zabava. U samoj luci nas dočekuju skupe jahte ali sa klincima 18-20godišnjacima koji slave, ko će ga znati šta… maturu možda? Svi imaju jahte, i svi piju. Obučeni su u sakoe i skupe cipele, i sve mi to nekako izgleda kao neki spring brak u američkim filmovima al za bogate. Ni ne znamo šta nas u restoranu čeka.

A u restoranu.. svi sede napolju. Ja poluužasnuta pitam, a da li možemo unutra? A konobarica se smeje i kaže, nemamo mesta unutra, ali ovo je švedsko leto, divno vreme. Ako  mi još jednom neko bilo šta kaže o švedskom ‘svežem letu’ pljunuću ga. To nije sveže a nije ni leto, nego je to prosto rečeno spičotina na običnom srpskom.

Neki su se i kupali!

Za nas je izvukla specijal meni, za veče. U pitanju je švedski tapas, a to znači, sitnice za pregristi. Meni cvrče creva a plus i ja cvrčim kad vidim cene. Jedan tapas košta 11 evra. Ja se odlučujem za supu, a moj darling za tapas. U momentu kad je klopa stigla, ja sam pomislila: ah kako lepo, dobijamo nesto da pregrizemo dok nam glavno jelo ne stigne. Samo, nažalost, to JE bilo glavno jelo. Na drvenoj dasci su bile tri ćasice, svaka velicine 3cm. Na jednoj le ležalo nešto malo haringe, oko 2cm, na drugoj malo pavlake sa crnim lukom i na trećoj ostatak od lososa veličine 2cm i malo pavlake. Moja supa je takodje bila u malo većoj šoljici sa vodom, začinima i dva račića. Jedemo mi to naše jadno jelo dok nam creva krče. Da sam imala petnaest tahvih tapasa ne bih se najela. Ceh je naravno astronomski jer smo dodali i čaj i pivo. Dakle, nit smo se najeli niti napili, al smo zato sve pare potrošili, mašala. Bežimo glavom bez obzira i tražimo kiosk ili štagod gde se prodaje nešto od čega će nam stomaci biti iole puni. Sedamo u lokalnu ćevabdžinicu i naručujemo neke veggy burgere sa krompir pireom. Sada nam je jasno zašto 20 ljudi čeka u redu ispred kioska. Oni su se pametno odlučili da ne jedu tapase koji se zovu švedski ne zato što je švedska kulinarija u pitanju, nego zato što su švedske cene u pitanju. Naravoučenije, jedite po kioscima i sve će biti okej!

Slike iz prepodnevnešetnje, pre polaska za Ängelholm:

Plaza

Oslo je na prvi pogled topao a na drugi bogami vrlo vetrovit. Ja u svom specijalno izabranom vecernjem outfitu sam ipak morala da se vratim u sobu i uzmem jaknu (dotad sam bila samo u haljini i dzemperu, da se zna). Nas hotel je bio u samoj knez Mihajlovoj Osla, tj. Karl Johans gate. Pored radnji na svakom koraku docekali su nas prosjaci u jednom potpuno suludom broju. Toliko prosjaka na ulicama ne secam se kad sam videla… To su citave ciganske bande, trce naokolo i mlate sa nekakvim cancicima u stilu da im das pare, ili mole na engleskom. Ne znaju norveski, ocigledno nisu dovoljno dugo tamo.

Mi smo naravno prvo vece umirali od gladi, i znajuci da je Oslo papren (ali koliko papren to nismo znali) uputismo se ka zeljeznickoj stanici u nadi da ce tamo biti nesto i za normalniji dzep. Par restorana koji uopste nisu lose izgledali, te tako pregladneli upadamo u jedan gde je kao neka vrsta samoposluzivanja. Okej, stanes na kasu, sve narucis pa ti donesu za sto, ne moze biti strasno. Jedan veliki krompir u foliji iz rerne (za mene), jedna osrednja pizza vegetarijanska, za njega, i jedno pivo=50 evra. To su te cene. U restoranu na stajgi sto bi se reklo. Ne smem ni da zamislim koliko kosta da odes negde da ‘sik’ jedes’. No Oslo je Oslo, i nema sad tu da zalimo za parama, kad smo vec dosli, tako je kako je. Posle vecere odlazimo u vrlo sik deo za izlaske Akker Brygge i odlucujemo da popijemo po jedno pivo. Racun, 20 evra. Dakle, da sumiramo, nit smo siti, nit smo napiti a vec smo ‘spizdili’ 70 evra. Ja vec zamisljam moj racun u banci kako vrtoglavom brzinom ide na dole te se preracunavam kako i sta za naredna dva dana. Mora da se racionira. Prvo, dorucak u hotelu je inkluziv, dakle prezderavamo se do iznemoglosti, i onda krecemo stopama Harryja Holea. Preko kraljevskog dvorca, do Akershusa-tvrdjave sve do Parka skulptura norveskog umetnika Vigelanda koji je potpuno fenomenalan. Ogromne figure ljudi u svim zivotnim dobima, sto od kamena sto od bronze, ali sve imaju tako neki uzasnuti izraz, jer je gospodin Vigeland imao poprilicne psihicke probleme.

Nas sledeci cilj je Holmenkolen, zelena pluca grada, gde je i poznata skijaska skakaonica sa koje se vidi ceo Oslo kao na dlanu. Prvo voznja od pola sata tramvajem a zatim pentranje do gore. Neki ludaci se spustaju konopcem od gore do podnozja skakaonice a jos su i platili za to. Kao neka vrsta norveskog bungee jumpinga, ja sam suvise stara za to, dovoljno mi da gledam pa da mi radi adrenalin kao lud.

Nazalost, negde oko 3 popodne ogladnimo, i sad se treba opet ispruziti za obrok. Ja nalazim u vodicu deo grada gde su turski i libanski a i pomalo indijski restorani (neka vrsta malog Kurdistana) gde bi cene trebalo da budu povoljnije. I zaista, stanica tramvaja Grönland nam donosi taj multi-kulti flair, i mi upadamo kao i gomila ostalih turista u neku indijsku cevabdzinicu i narucujemo redom sve i svasta. Cena-samo 20 evra, za nas dvoje, sa sve picem! Odusevljeni osecamo se kao proka pronalazac, jer jedemo tako jeftino u skupom Oslu!. Tako siti gledamo na sta lici komsiluk a ima i sta da se vidi. Od  turskih udzerica  preko nekog ilegalnog red light distrikta (prostitucija je ilegalna u Skandinaviji) pa sve do nekih sumnjivaca koji stoje na ulici i hvataju zjale (preprodavci droge, procitati Jo Nesboa kao uvod u Oslo za pocetnike). Vracamo se  rekom u centar sto je jedan vrlo lep deo grada, medjutim ja polako ali sigurno hvatam prehladu, i vec su mi krajnici oteceni, nista od norveskog zubatog sunca, te u hotelu dobijam caj od recpcionerke i bezim u sobu da se ugrejem. Uvece je poprilicno vetrovito, ipak je to severno more. Spavam i sanjam da vozim.

Holmenkolenska ski skakaonica

Nas poslednji dan je u stilu norveske opere. To vam je jedna velika bela santa leda, posto norvezani nemaju dovoljno santi leda jelte, odlucili su da ih opera podseti na to. Tu se turisticarimo, radimo isto sto i ostali, fotkamo grad, zaliv, glupiramo se i disemo jos malo svezeg norveskog vazduha. Akcenat je na svezem. Moji krajnici samo sto ne otpadnu. Ja to sve junacku podnosim jer mi je pomisao da sam na godisnjem bolesna toliko uzasna da cu radije sve da trpim nego da lezim u krevetu. Bolje je biti bolestan kad radis, onda ostanes lepo u krevetu. Placamo parking za dva dana (90 evra, koga zanima) i vozimo natrag kroz svedsku. Krajnje spontano rezervisemo hotel, to jest hostel, najskuplji u mom zivotu i vozimo se najlepsim putem Svedske, po ostrvima Orust i Tjörm. Stizemo u Mollösund a sta smo tamo radili i jeli ispricacu vam vec za koji dan!

Opera kao santa leda

Opera

Aker Brygge