Elektrokuhinja

Pre nego sto odem na subotnju pijacu, izvlacim zaparlozeni blog i

• tresem od prasine
• cistim ga od nekih starih i zaboravljenih programa
• bekapujem i placam zaostale racune

Ponekad pomislim-jadan blog, a nekad je mnogo vise zivota u njemu bilo…

Neko ce pomisliti kakav blog-takav i vlasnik, ali nije sasvim tako! Juce je bilo veliko ciscenje spavace sobe (ono kad vam se po nogama vijore talasi prasine dok idete od kreveta do ormana). Soba je ociscena i ispolirana i izgleda kao bombonica.

Nego najnovija opsesija se zove voznja kolima. Svako ko me zna, zna da sam ja jedan apsolutno ocajan i jadan vozac. Dobro, ocajan ne moze da se kaze. Bolje reci, vozac koji je nekad pre 1000 godina polozio, i to na jedvite jade, a zatim nikad vise u auto seo. Dakle nepostojeci vozac. Godina 2016 je u mom privatnom kalendaru odabrana za Godinu Voznje, tako da sam (juhu!!!) uspela da polozim za nemacku vozacku dozvolu, sto je otprilike moj najveci zivotni uspeh.

To vam je kao kad imate nekog bauka, koji vas posmatra iz tmine i konstantno izaziva. A vi znate da je on tu, i da cete kad-tad morati sa njime da se uhvatite u kostac ali ga uporno izbegavate. E pa dosta je bilo izbegavanja!

Terapija se sastoji u sledecem: svaka voznja bilo da se ide do prodavnice, benzinske pumpe ili pak na fudbalsku utakmicu, moja malenkost ima da da je za volanom. Te se prosle nedelje vozio autoput (brm-brm) sa 150km/h (personalni rekord). Prvo krenu da se znoje dlanovi, pa se sva ukocim, cak mi se i noga na gasu nekako ukoci, ali zato posle 10 minuta ide kao podmazano. Za sada cemo omanje greske (tipa voznju preko ivicnjaka kah-kah) oprezno precutati i nadati se u buducnosti jednom boljem prostornom osecaju, ipak su veca kola u pitanju, a moj osecaj je na skali od 1-5 negde na dvojci.

O globalnom otopljenju u Bilefeldu nema ni reci. Ovde je i dalje prilicno hladno (jutarnja oko 3 stepena) tako da i pored dobre volje da se odreknem grejanja (pobogu, polovina aprila je) danas su svecano ponovo odvrnuti radijatori jer kako stoji naredne nedelje nas ocekuje zahladjenje (cak na 1 stepen jutarnje temperature). Nemci se naravno ovde orijentisu prema kalendaru, a ne prema realnim vremenskim uslovima, pa se na +5C mogu videti mladici u kratkim pantalonicama i kratkim rukavima, jer napolju sija sunce. Deco, deco… ako sija sunce ne mora da znaci da je toplo. Kada li ce samo nauciti…?

Mi smo se preselili u novi biro koji je potpuno odvratan, sto znaci da nemamo dnevnu svetlost, pogled mi je u atrijum a ne napolje, a leti ako ziva predje preko 25C bice pakao jer nemamo klimu. Kolege ili imaju tikove ili su na ivici nervnog sloma. Jedina dobra strana je novi wc gde sam ja jedino zensko. Imam privatan wc na poslu. Kakav luksuz. I tako dok se ne izgradi novi biro. Skoro kao da su nas u podrum stavili. Zato mi je privatan zivot u procvatu. Svaki vikend putujemo, svako vece je svecana vecera i zivot nam je lep. Biro?-ma koga zabole.

Nego danas je pijaca. Jeste nesto lepo ‘ubrali’?

Za sada me dobro drži ovaj nalet inspiracije. Skoro kao što sam obećala, jedan post nedeljno. Dobro, dobro,  teži se tome- jedan u dve nedelje, al i to je bolje nego jedan godišnje. Polako, peu a peu.

Moje kolege su moj večiti izvor inspiracije. Nadam se da će tako i ostati jer, ako jednom ne budem imala ni o čemu da pišem i ničemu da se čudim, značiće da sam zaboravila ko sam i odakle dolazim što ni u kom slučaju ne želim. Omiljene su mi priče iz kantine. Tu može svašta da se nauči,  kao na primer šta to spada u nemački san.

Prvo, svi, ali svi sanjaju o tome da grade kuću. Redosled je sledeći-ide se na fakultet, upoznaje se buduća žena, onda se malo radi, a zatim se obavezno gradi. Ja s obzirom da sam iz struke, nikad me gradnja sopstvene kuće nije zanimala (stres faktor na skali od 1-10 je 10, plus brak strada u velikom broju slučajeva). Bez obzira na to što su stanovi u Nemačkoj visokog kvaliteta, većina želi kuću, po mogućstvu u nekoj zabiti bez interneta, ali nema veze, jer kuća je kuća. Zašto kuća? Jer ima baštu. Ovde se imućnost meri veličinom bašte i uređenošću iste. Plus u bašti može da se griluje što je najveća nemačka sreća – grilovana viršla. (Čega god da se čovek u nemačkoj dohvati, sačeka ga viršla).

Na mestu broj 2 nalazi se auto. Ili je možda mesto broj jedan. Mrtva trka između bašte i automobila. U svakom slučaju, ako si u neku ruku anständig iliti čestiti nemac, onda moraš da voziš čestiti nemački auto. Auto koji nije nemački ni nije auto-to je prosto nekakvo sredstvo za prevoz i ništa drugo. O ljudima se sudi na osnovu toga kakva kola voze. Na primer ako voziš Mercedesa onda si baja. Ako voziš opela onda si debela ženica-domaćica ili nekakva baba. Ako voziš terenska kola, onda si super baja. Ako imaš poršea onda te svi gledaju kao boga. Ako voziš VW onda si čoja iz naroda, dosadnjikav,  i tako dalje. Ja vozim bicikl pa mogu samo da zamislim šta o meni misle (pripadnica hipi/eko-pokreta  ili prosto lujka). Ovo treće je najverovatnije.

I mesto broj 3, veličanstveni nemački odmor na Malle. Malle mu dođe Majorka. Zašto nemci Majorku zovu Male nije ni njima valjda jasno. Tamo se ide od malih nogu, svaka kafana se poznaje, ide se u isto mesto, i  s generacije na generaciju se prenosi ljubav za Majorku, a ko nije nikad bio na Majorki, nije sveta video, sram ga bilo. Na Majorki je super – jer svi pričaju nemački, nema španskog trtljanja, osećaš se kao da si u Minhenu a ne u Španiji. Na sve strane su nemačke kafane, s pogađate – grilovanim viršlama i pomfritom. Zato se ide na Malle. Da se osetiš kao kod kuće. Ja sam jedina osoba koja nije bila na Majorki. Zapravo ja sam jedina osoba koju ja znam u Nemačkoj da nikad nije bila na Majorki. Možda sledeće leto?

Da li ste ikada poželeli da se šetate plažom:

• u komplet zimskoj garderobi, sa skijaškim pantalonama i šalom i kapom.
• sa vetrom jačine košave pa puta deset. Toliko jak vetar da produvava sve jakne, ostavlja crvene smrzle uši i promrzline
• a glavni specijalitet je takozvana ukiseljena (živa?) riba (matjes) sa remulada sosom, koja je pritom hladna. Dakle još jednom, riba je ukiseljena, i onako se mreška u ustima kao da je poluživa. Moj darling to obožava a ja samo skeptično dižem obrvu i mislim se, da li je moguće? Ništa od naših dalmatinskih pečenih ili prženih riba pa sa krompirom ili blitvom, možete takve specijalitete da zaboravite. Jede se sladoled (po toj ladnoći!) i jede se ladna riba sa sosom od majoneza. Ono što je donekle jestivo je riba pečena pa stavljena u ‘lebac (fischbrötchen). Dakle to može.  Možda sam  ja mnogo zahtevna. Dakle ako me ikada neko na ovim stranicama vidi kako kiselim matjes i postavljam slike, a pritom planiram svoj sledeći godišnji na jednom od dva ledena mora, znaće da je prilagođavanje uspešno završeno.

Šta se radi na takvoj jednoj plaži: šeta se, a onda kad te vetar dobrano produva ide se u kafanu. Pije se čaj, dobar, crni s limunom. A onda opet red šetnje i red promrzlina. Ja naravno nisam bila oduševljena i ne vidim preterani smisao u obitavanju na moru na kom ne možeš čak ni leti da se kupaš, na stranu što sam brđanski morski tip, gde ako nema neka gudura iza leđa, onda to ni ne može da se nazove morem. Ono što je interesantno je da mnogo bitni ‘pozeri’ dolaze na nemačka mora. Obučeni po poslednjoj modi, sa skijaškim naočarima iz poslednje kolekcije (bez skija), a unaokolo se nalaze surferske radnje koje prodaju perjane jakne i timberland cipele za planinarenje. Kome još treba prodavnica sa kupaćim ili sandalama?! Svašta!

Jasno se vidi tip u kupacim gacama a pored njega covek sa kapom i zimskom jaknom u mestu Scharbeutz.

Izgleda da sam ja jedina bila zabrinuta za psihičko a bogami i fizičko zdravlje čoveka koji je sa unukom na toj ledari bio u kupaćim gaćama, jadno dete je do kolena bilo u vodi. Umesto da zovu socijalno koje bi se postaralo da dete dobije odgovarajuću negu protiv upale pluća i mozga, moji saputnici su odmahivali glavom, i pritom se divili kako je dete ‘otvrdlo na hladnoću’. Dakle na hladnoću se moze i otvrdnuti. Nas su roditelji vodili na more ne da ‘otvrdnemo’ već da se igramo u pesku i plivamo. Kulturne razlike su ponekad stvarno velike. Ja ovo shvatam kao neki oblik masovnog mazohizma, po principu ‘sladak je limun’. More je naše, pa moramo da ga volimo. I tako se ja ovde borim sa vetrenjačama. Sreća pa sam uspela da izdejstvujem sledeći godišnji negde na toplijim područjima. Na primer Kanari su sasvim pristojni u januaru. Imam čemu da se radujem, juhu juhu!

Zasto ga Nemci zovu istocno kad je Balticko nemam pojma, u svakom slucaju moj sustret sledi jos veceras! Napolju sipi kisa, vetra ovde nema, ali tamo gore sasvim sigurno a plan je da imamo ‘oporavljajuci vikend’ sa citavom tazbinom. Ne znam kako se ‘oporavak’ uopste moze naci u istoj recenici sa recju ‘tazbina’ ali to mi je sto mi je.

Spakovacu debele carape, i naoruzati se odlicnim raspolozenjem-nikakvo sumnjivo more nece pomutiti radost tri slobodna dana,  ne ne!

Za subotu uvece je planirano da ja kuvam. U Nemackoj se sve planira pa i celokupni meni i ko je za sta zaduzen. Kako ja mnogo volim da kuvam, ovakav zadatak je odlicna zanimacija za mene. Bice corba od hokkaido  bundeve, jer one su sad u potpunom jeku, divne okruglaste, pa malo debeljuskaste jarko narandzaste. S tim da kod mene nece viriti nikakva kobasica (kao sto je to slucaj u normalnoj nemackoj kuhinji). Dakle u svaku supu mora da ide virsla. I to ona jeftina koja se kod nas kupi u plasticnoj kesici pa se kuva. E ta virsla se nasecka u svaku supu, da ne verujes. Dakle pileca juhica, mmm pomisli svako ko voli pilecu supu, al oces-jes, u supi se ljuljuskaju komadici virsle. Ili npr. corba od krompira plus plivajuca virsla. Ili jedna divna corbica od graska, zelena, al rano si se ponadao putnice namernice, i tu viri plutajuca virsla. Oni bi i od sopstvene babe virslu napravili.

Da zavrsim s digresijom, radujem se ja novim horizontima, i odmah cu se javiti cim vidim kako to tamo izgleda. Dotad,

bye bye.