Metro-ovski. Jutarnja gužva, sa gurkanjem, tuđa ruka na stomaku, tvoja ruka na nečijoj glavi. Malo trčanja po eskalatorima. Pa na voz za aerodrom. Pola sata spavanja-buđenja-reklama, spavanja-buđenja-reklama i tako u krug.

Avionski. U roku od tri sata prebaciš se sa istočno evropskih granica do balkanskih. Uz vegetarijanski obrok, malo spavanja ili bolje rečeno kljucanja sa otvorenim ustima (glava padne, pa se vrati, pa padne i tako stalno…), wc radi protezanja nogu, pa opet nekog bunovnog spavanja. Kao šlag na tortu dolazi aplauz. Kapetanu broda. Što smo sleteli a ne slupali negde u ukrajinskoj ravnici se je’lte.

Taxijevski. Još malo spavanja, slušanja bajage i instruktora, dobrodošla kući! smsovanja sa drugarima, gledanja u sneg…

Autobuski. Večito neke vize vadim, više nisam sigurna ni šta će mi, ni koja mi važi ni koja ne, ni koliko dana, ni da li se registrujem, ni da li radim za jedne ili za druge. Sve mi se pomešalo. Tako razmišljam dok u poluležećem stavu u autobusu za Beograd, pokušavam da uhvatim još koji minut spavanja. Glavoboljna i umorna večito. Naspavaću se ja, kad tad mislim. Samo da ovo još prođe.

Pešacki. Malo muvanja po Beogradu, šta je to novo u knjižarama, al samo gledam, ništa ne kupujem, ne mogu da se odlučim. A imam sve u Moskvi, pa još na engleskom. Cipele mokre od snega, čarape dobrano namočene, opet u bus pa za Novi Sad.

Autobuski. Pokušavam da ignorišem mozgo-otupljujući film na tv-u uz knjigu. Ipak, probijaju se fraze tipa, “U Višnjinom stanu je tako cvetno!” ili “Bezi baba, jedi govna” i slično, tipično za nasu domaću novu kinematografiju. Sa sve onim veštačkim facama i frazama.

Taxijevski. Sa top-100 Cecinih pesama. Ah, kako mi ovo nije nedostajalo uopšte…