Jezero u Gusu

Na prvi pogled može vam zvučati vrlo romatično što zapravo u neku ruku i jeste, ali nevezano za kristal.

Treći dan smo se odličili za istraživanje nepoznatog, po principu, izabrati nešto u okolini Vladimira, ni suviše daleko, ni suviše blizu, a da može bar na kafu da se sedne (da nije totalno selo), a da može i negde da se u prirodi odmori… i tako nam je google earth dao rešenje u vidu ovog industrijskog sela. Ovakvih mesta ima puno u Rusiji: izgradi se grad, samo zato što je neka specifična industrija u okolini. Izgradiš nuklearnu elektranu, i napraviš grad okolo. Iskopaš rudnik, a gde će rudari da žive-pa naravno u gradu koji je napravljen odmah pored rudnika. I tako isto napraviš fabriku kristala, i naseliš mesto radnicima koji rade u fabrici

Vozili smo se ovaj put udobnim autobusom, sa sedećim mestima. Zaustavljanje na stanicama je po principu, mahni rukom, i autobus staje. Nema klasičnih stanica već kogod želi u autobus, stane na ivicu puta i maše vozaču. Ovaj staje i to je to. Ima smisla, jer gde inače po bespućima praviti stanice… ovako je jednostavnije, a treba i tim ljudima što žive daleko od civilizacije omogućiti kakvu/takvu komunikaciju sa svetom.

Po dolasku u Gus-Hrustaljni, tražimo wc (za mene je jedna od bitnijih stvari pronalazak pouzdanog wc-a gdegod da sam u Rusiji, kome se može čovek vratiti, i na koji može računati). U Gusu nažalost zaključujem da ću se suzdržati od posete staničnom wc-u jer to prevazilazi moje civilizacijske standarde. Sećam se u Boliviji da sam u jednom takvom wc-u bila, ali pošto je Bolivija-Bolivija a ne razvijena evropska država, takve stvari se tolerišu. U takozvanu shit-hole ovaj put nisam imala želju da zavirim. Moj saputnik se snašao kao i svi muškarci (gdegod nađeš zgodno drvo tu… posadi). Wc je jedna prostorija, odvojena od stanice, gde na nekakvom betonskom uzvišenju, bez vrata, bez wc-šolje ili bilo čega meni znanog, čučneš ispred betosnke rupe (gde se u momentu kad sam ja ušla u prostoriju, jedna starija žena olakšavala, na videlo mene i svih ostalih prisutnih). O mirisima i higijeni neću pričati, ne znam kakav želudac imaju moji čitaoci

Krećemo ka centru, i u međuvremenu posećujemo muzej kristala u nadi da bar tamo ima normalan wc. Ispostavlja se da je wc sa plaćanjem u zgradi preko puta ulice. Unutra su dve babuške koje nude toalet papir, i prodaju čašice za vodku od kristala. Dakle, imaš sve, i wc i suvenirnicu.

Posle mog srećnog wc iskustva, krećemo ka centru i tu nas čeka fino iznenađenje. Jezero, sa lepo uređenim šetalištem, i ljudima koji sede na klupama u kafićima pored, muzika se čuje, i ako prekriješ levu polovinu vidika gde se uzdiže nekoliko dimnjaka, osećaj je skoro kao na moru. Sedamo u kafić pored jezera, jedemo odličnu pizzu , pijemo najbolji kapućino od celog ovog putešestvija i prosto gledamo ljude okolo.

Jezero. Samo malo zažmuriš na levo oko, i ne vidiš dimnjake. (Pogledati prvu sliku).

Mnogo nam se dopada ovo mesto. U daljini se vidi plaža sa ljudima koji leže na obali, i odlučujemo se da se prošetamo do tamo. Šetnja je prijatna, kroz šumu, rastinje skoro mediteranskog mirisa, sa malim uvalama i samo onog dimnjaka da nema i da voda nije nekako crvenkasta na drugi pogled, stvarno bi čovek mogao da se zabuni. Nama je to sasvim dovoljno i prosto uživamo u ovom neobičnom pejzažu.

Vamos a la playa. Niko se ne kupa. Voda izgleda lepo izdaleka, al kad se priblizis, nekako je crvenkasta.

Plaža je puna ljudi, neki se sunčaju, neki igraju odbojku, a mi se kao pravi penzosi odlučujemo za duboki hlad, u četinarskoj šumi. Da se dragi čitaoci ne iznenade, pivo je u Rusiji jedna sasvim normalna stvar, i ako se ide u šetnju uglavnom se pije pivo (nisam videla vodku za ove dve godine koliko sam u Rusiji). Pivo je prosto ovde kao sok. Ne smatra se alkoholom. Kako bismo dobili potpuni ruski ugođaj, kupujemo pivo i pravimo se da smo rusi.

Četinarska šuma i mi

Pronalazimo put kroz šumu koji vodi do drugog dela grada, još jednom se zaustavljamo na kafi ovaj put u bloku zgrada, a društvo nam pravi jedan crni olindrali ker i konobarica. Prava kafana u nigdincima. Još jedna poseta pozdanom wc-u i to je to. Bio je ovo jedan krajnje relaksirajući dan, i ako se već zadesite u ovim krajevima, Gus je obavezna lektira. I pored wc-a i čudnih pejzaža, moram priznati da smo se odlično proveli.