Comments (12)

By elektrokuhinja, 19/06/2010 12:40

Jezero u Gusu

Na prvi pogled može vam zvučati vrlo romatično što zapravo u neku ruku i jeste, ali nevezano za kristal.

Treći dan smo se odličili za istraživanje nepoznatog, po principu, izabrati nešto u okolini Vladimira, ni suviše daleko, ni suviše blizu, a da može bar na kafu da se sedne (da nije totalno selo), a da može i negde da se u prirodi odmori… i tako nam je google earth dao rešenje u vidu ovog industrijskog sela. Ovakvih mesta ima puno u Rusiji: izgradi se grad, samo zato što je neka specifična industrija u okolini. Izgradiš nuklearnu elektranu, i napraviš grad okolo. Iskopaš rudnik, a gde će rudari da žive-pa naravno u gradu koji je napravljen odmah pored rudnika. I tako isto napraviš fabriku kristala, i naseliš mesto radnicima koji rade u fabrici

Vozili smo se ovaj put udobnim autobusom, sa sedećim mestima. Zaustavljanje na stanicama je po principu, mahni rukom, i autobus staje. Nema klasičnih stanica već kogod želi u autobus, stane na ivicu puta i maše vozaču. Ovaj staje i to je to. Ima smisla, jer gde inače po bespućima praviti stanice… ovako je jednostavnije, a treba i tim ljudima što žive daleko od civilizacije omogućiti kakvu/takvu komunikaciju sa svetom.

Po dolasku u Gus-Hrustaljni, tražimo wc (za mene je jedna od bitnijih stvari pronalazak pouzdanog wc-a gdegod da sam u Rusiji, kome se može čovek vratiti, i na koji može računati). U Gusu nažalost zaključujem da ću se suzdržati od posete staničnom wc-u jer to prevazilazi moje civilizacijske standarde. Sećam se u Boliviji da sam u jednom takvom wc-u bila, ali pošto je Bolivija-Bolivija a ne razvijena evropska država, takve stvari se tolerišu. U takozvanu shit-hole ovaj put nisam imala želju da zavirim. Moj saputnik se snašao kao i svi muškarci (gdegod nađeš zgodno drvo tu… posadi). Wc je jedna prostorija, odvojena od stanice, gde na nekakvom betonskom uzvišenju, bez vrata, bez wc-šolje ili bilo čega meni znanog, čučneš ispred betosnke rupe (gde se u momentu kad sam ja ušla u prostoriju, jedna starija žena olakšavala, na videlo mene i svih ostalih prisutnih). O mirisima i higijeni neću pričati, ne znam kakav želudac imaju moji čitaoci

Krećemo ka centru, i u međuvremenu posećujemo muzej kristala u nadi da bar tamo ima normalan wc. Ispostavlja se da je wc sa plaćanjem u zgradi preko puta ulice. Unutra su dve babuške koje nude toalet papir, i prodaju čašice za vodku od kristala. Dakle, imaš sve, i wc i suvenirnicu.

Posle mog srećnog wc iskustva, krećemo ka centru i tu nas čeka fino iznenađenje. Jezero, sa lepo uređenim šetalištem, i ljudima koji sede na klupama u kafićima pored, muzika se čuje, i ako prekriješ levu polovinu vidika gde se uzdiže nekoliko dimnjaka, osećaj je skoro kao na moru. Sedamo u kafić pored jezera, jedemo odličnu pizzu , pijemo najbolji kapućino od celog ovog putešestvija i prosto gledamo ljude okolo.

Jezero. Samo malo zažmuriš na levo oko, i ne vidiš dimnjake. (Pogledati prvu sliku).

Mnogo nam se dopada ovo mesto. U daljini se vidi plaža sa ljudima koji leže na obali, i odlučujemo se da se prošetamo do tamo. Šetnja je prijatna, kroz šumu, rastinje skoro mediteranskog mirisa, sa malim uvalama i samo onog dimnjaka da nema i da voda nije nekako crvenkasta na drugi pogled, stvarno bi čovek mogao da se zabuni. Nama je to sasvim dovoljno i prosto uživamo u ovom neobičnom pejzažu.

Vamos a la playa. Niko se ne kupa. Voda izgleda lepo izdaleka, al kad se priblizis, nekako je crvenkasta.

Plaža je puna ljudi, neki se sunčaju, neki igraju odbojku, a mi se kao pravi penzosi odlučujemo za duboki hlad, u četinarskoj šumi. Da se dragi čitaoci ne iznenade, pivo je u Rusiji jedna sasvim normalna stvar, i ako se ide u šetnju uglavnom se pije pivo (nisam videla vodku za ove dve godine koliko sam u Rusiji). Pivo je prosto ovde kao sok. Ne smatra se alkoholom. Kako bismo dobili potpuni ruski ugođaj, kupujemo pivo i pravimo se da smo rusi.

Četinarska šuma i mi

Pronalazimo put kroz šumu koji vodi do drugog dela grada, još jednom se zaustavljamo na kafi ovaj put u bloku zgrada, a društvo nam pravi jedan crni olindrali ker i konobarica. Prava kafana u nigdincima. Još jedna poseta pozdanom wc-u i to je to. Bio je ovo jedan krajnje relaksirajući dan, i ako se već zadesite u ovim krajevima, Gus je obavezna lektira. I pored wc-a i čudnih pejzaža, moram priznati da smo se odlično proveli.

Comments (16)

By elektrokuhinja, 17/05/2010 23:18

Vladimir

Nikako da sednem i napišem ovaj post, a želim već duže vreme. Nedostatak inspiracije, da se ne pravdam kao uvek na vreme. Vremena ima ako hoćeš da ga nađeš. Manje cheta, manje interneta, manje facebooka i gle! sat više života.

Malo smo se šetali po okolini. Ovaj put Vladimir, Suzdalj i još nešto vrlo malo malecko al ispade pun pogodak. Pa da krenemo od Vladimira.

Krenuli smo u subotnje divno letnje jutro, prvi pravi letnji dan ove godine. To je otprilike jedino lepo vreme na koje možete sasvim sigurno računati u Rusiji. Praznik 9. maj nema šanse da bude ni oblačan, ni sa kišom, ni hladan. Veliki praznik mora da bude savršen!

Ovaj put smo se iz praktičnih razloga odlučili za autobus. Neka 4 sata u putu, jedna piš pauza, gomila kola oko nas i zastoji na sve strane, jer Rusi koriste svaki vikend od maja do oktobra za posete svojoj dači, pa makar sedeli u kolima 3 sata za 20 kilometara. Kakva želja za prirodom!

Hotel Zarya

Doklacksmo se već nekako te uradismo jedan brzinski tour-de-Vladimir i zatim pravac ka prelepoj nam gostinici. Komunistički hotel, u samom centru, sa ruskim doručkom (o ovome nešto kasnije). U pitanju je betonska građevina od 12 spratova, ali! molim lepo sa najboljim pogledom na grad i okolinu. A ima i šta da se vidi. Za nas napaćene Moskviče, koji u najboljem slučaju kroz prozor vide betonsku susednu zgradu, ovaj vladimirski pogled u daljinu ka šumama, poljima i rečici je bio pravo zadovoljstvo.

Popodne smo se prosto prošetali.

Tipična ruska seoska kuća

Malo stari grad, malo fotkanja, i puno puno gledanja u daljinu. Samo to. Ništa drugo nam nije trebalo.

Pa sedneš na travicu, na bregu, i gledaš ispod sebe.

Idila. Pa još toplo, pa povetarac. Gledaš ljude. I shvataš koliko je Moskva veštačka.

U Vladimiru se mogu videti i normalne žene, što znači bez štikala, bez mini sukanja, u patikama, bez šminke, sa viškom kilograma a ne samo izgladnele nimfice.

Uveče smo zaređali po kafanama. Kome treba savet gde i šta u Vladimiru, molim da mi se obrati. I gde kafu popiti, gde je jeftin konjak, kakva pica se može pojesti, gde se utakmice gledaju, gde je glavni pub, bowling klub i gde se može đuskati u bašti. Sve sam saznala za jedno veče.

Više fotki ima na mom flickeru, a ovde jedna mala foto-priča.

Spomenik posvećen fabrici traktora

Prešli smo reku Kljazmu, i gledali grad sa druge strane. Grad je na brežuljku i vide se lepo sve crkvice. Pored reke se može prošetati a i poroštiljati. Za kupanje nisam baš sigurna.

Da ne bude da samo pričam, evo i dokaza. Sedeli smo, uživali i popili po pivo na brežuljku. Kad si u Rimu, ponašaj se kao rimljani. Još malo pa asimilacija završena. Samo nikako te štikle da nadenem, to neće biti tako lak proces.

U crkve nismo ulazili. Al lepo ih je slikati.

Pogled sa našeg hotela. To sad kao ja sedim na prozoru i experimentišem s fotografisanjem:)

Šta smo jeli sledeće jutro i kako smo se otisnuli do Suzdalja u sledećem postu. Dotad, mogu da vam poželim samo lepo vreme kao u Moskvi ovih dana, čujem da je u Srbiji zahladnelo.;)