Elektrokuhinja

Sankt Petersburg

By elektrokuhinja, 17/07/2010 11:45

U nedostatku životne energije, na punih *35 C u Moskvi, nedostatak inspiracije je priznaćete potpuno opravdan. Ok, na posao je lako otići, rano je pa i nije tolika jara napolju. Ali popodne, kad se izađe iz debeloklimatizovanih prostorija, ulazim u metro, skuvana, a zatim izlazim prekuvana, na jedvite jade se dočepam svoje sobe, u kojoj se nastavlja kuvanje. Noću prozori širom otvoreni, ali ni daška vetra nema.

Bila sam napokon i ja u severnoj ruskoj prestonici, instant poseta, čisto da osetim duh grada, i isplatilo se. Dva dana ni blizu nisu dovoljna za (kako ga rusi zovu) Piter, ali toliko smo imali, a treba ponešto i za drugi put ostaviti.

Kao i sva moja putovanja po Rusiji, i ovaj put smo se odlučili za voz. Može se do Pitera i avionom, ali vozom, em si odmah u centru, em nema čekanja prtljaga, nema dolaska i odlaska na aerodrom.

Nevski Prospekt u 5 ujutro

Stigosmo mi negde oko 5 u subotnje jutro, napolju dan, jel te bele noći su, svi restorani, kafići su otvoreni, ljudi na ulici se ili vraćaju iz noćnog provoda, ili možda tek prelaze u drugi bar po još jedno piće… uglavnom grad je u 5 sati ujutro pun puncijat!

Sedamo na kafu, gledamo mapu i pravimo plan. Ono što se prvo primeti je prosto neverovatan broj kafića na sve strane. Dakle, šetaš Nevskim prospektom, i jedna do druge, kafane su nanizane, a onda još i sve sporedne ulice, gdegod da zaviriš, vidiš što coffee house, što shokoladnitsu, coffee bean, coffee place, costa coffee… Taj grad kao da živi na kafi i od kafe. Jedini zaključak do koga smo kasnije došli je da je grad turistička meka, definitivno mnogo više turista dolazi u Piter nego u Moskvu, a izgleda da turisti piju nenormalne količine kafe.

Ko je čitao ruske autore, zna za Nevski prospekt.To je centralna ulica grada, gde se sve dešava. Izlazi na Nevu, načičkana je restoranima i kafićima, knjižarama, tržnim centrima i naravno ljudima. Kasnije u toku dana sudaraš se sa prolaznicima, jer mesta na pločniku nema, a nekako se ceo grad kreće baš kroz ovu ulicu.

Kanal

Kad se zađe u sporedne ulice, grad počinje da liči na Amsterdam. Isti kanali, mostići, slična arhitektura, čak se jedan deo grada zove Новая Голландия.

Negde oko 2 na jedvite jade pronalazimo naš hostel. Ulazi su neobeleženi, nema brojeva na zgradama, a pritom je sam raspored stanova prilično blesavo urađen. Dakle, u jednoj zgradi stanovi su na primer 36, 37, 64, 72, a u drugoj 25, 26, 27 i 89. Tako da je snalaženje bilo otežano. Telefon hostela takođe nije radio. A lepo su oni napisali na sajtu-dobro proučite mapu jer je prilično teško naći nas. Odmah da vam kažem tajnu-ni mapa vam pomoći neće. A ljudi koji tamo žive-ni oni ne znaju gde se šta nalazi. Interesantan komšiluk neki, ali šta da se radi, hostel je naručen i ima da ga nađemo.

Hostelska soba

Na kraju izlazimo iz dvorišta za koje smo bili ubeđeni da je naše, ulazimo u neku slepu ulicu i pokušavamo kod za ulazak u svakoj od zgrada, na jednoj napokon uspevamo i penjemo se u naš piterski stan za jednu noć. Voda se u Piteru ne pije. Puna je bakterija, i ako se nešto zapati, teško se rešiti. Stomačni problemi vam nikako nisu potrebni, te je potrebno sa sobom uvek imati flaširanu vodu. Veče provodimo šetajući se-po kiši ali jedno veče kiše ne čini potop. Jedemo neke zanimljive školjke u belgijskom restoranu, pijemo vino, kasnije fudbal (prvenstvo je tada bilo u jeku a utakmice se ne propuštaju) a zatim u naš hostel na spavanjac. Umorna sam, oči mi se sklapaju i koliko god želela da osetim subotnje veče u gradu, ipak odluka pada na krevet i spavanje.. Od 5 ujutru na nogama nije mala stvar.

Sutradan posle skromnog ali zadovoljavajućeg hostelskog doručka, uzimamo hydrofoil (neka vrsta glisera) i plovimo, tj jezdimo do Peterhofa. Peterhof je mesto gde su se ruski carevi odmarali, šetali, pravili palate, igrali se sa fontanama bahanalisali i provodili. Sada je to park sa gomilom turista, gde se u svaku palatu može ući, ali po odgovarajuću cenu. Mi se odlučujemo kao pravi budžetni turisti za jeftinu opciju-samo park, a građevine razgledamo spolja. I sasvim sam zadovoljna sa takvom organizacijom. Uostalom, treba ponešto i za drugi put ostaviti…;)

Foto priča