Dugoocekivani raspust je poceo! Posle sest meseci probnog rada vasa draga elektrokuhinja je zasluzila da se posteno odmori. U tu svrhu kofer je spakovan, cvece ostavljeno komsiji da ga zaliva, smestaj je rezervisan, a put vodi kroz predele Lijepe nase. Na tapetu je prvo Zagreb, a onda je plan spustiti se na jug, do Braca i tu slusati zrikavce, piti Malvaziju i jesti Dorade u neogranicenim kolicinama.

Hrvatska me nije izneverila. Zrikavci sviraju svoju standardnu melodiju, cetinari mirisu na putu do plaze,  iglice se ubadaju u stopala i  talasi se razbijaju o stene. Ali krenimo ispocetka.

Vozom do Zagreba

Pokusala sam da se informisem o vozu, sto na internetu, sto na forumima, no nekako taj moj trud nije urodio plodom. Sve sto sam uspela da saznam je da putovanje traje oko 7 sati, da postoje srpski i hrvatski vagoni, i da vozi 4 puta na dan. Moze se planirati sasvim lepo, ko voli nocu, ko voli danju, ranije ili kasnije. Ja se odlucih za neki podnevni. Iz Beograda krece u 10.28, a u Rumi sam namerila da ga presretnem.  Dakle, iz Rume do ZG treba mu oko 6 sati sasvim prijatnog klackanja. U pocetku, voz se vuce, to naravno traje do granice sa Hrvatskom, ali onda kroz Hrvatsku ubrzava i juri sigurno nekih 100km/h! Na nekim stanicama se ceka na nesto- ko zna sta, tako da se i do pola sata npr. zaustavlja u Vinkovcima. Tu ulazi tip, prodaje nes-kafu i krofne, i osecaj je vec kao da ste na plazi.

U agenciji u kojoj sam kupila kartu mi je receno da voz nema klimu, sto pokazuje koliko nasim iskusnim prodavcima ne treba verovati. Voz je, srece li moje, klimatizovan. Ja sam sedela u SBB (svajcarskom) vagonu,  oko mene dva portugalca, jedan svajcarac, nekolikom “nasih” i od Sida pa nadalje ijekavica. Iako sam ocekivala da voz nije preterano popularno sredstvo prevoza, sto zbog kasnjenja, sto zbog sporosti (primera radi, voz iz Novog Sada do Beograda je mega spor, treba mu od dva sata pa do beskonacno, za tih 84 kilometra), na ovoj relaciji sve je bilo puno. Studenti na proputovanju interrailom, poslovni ljudi, nekakav tip s percinom pored mene koji se s vremena na vreme nervira oko laptopa mu, gastarbeiteri iz svajcarske, tinejdzeri koji sede ispred wc-a. Zanimljiva klijentela u svakom slucaju.

Vreme provodim slusajuci muziku, citajuci novog Peljevina i gledajuci napolje. Kroz prozor nema sta da se vidi-polja kukuruza, polja psenice i pokoji brezuljak. Sela sa njihove strane isto izgledaju kao i sa nase, ali su stanice sredjenije. Moram priznati da sam ipak ocekivala da sve ne funkcionise tako besprekorno. Mislim, svajcarski vagoni kroz ex-Jugoslaviju mi nekako ne pasu uz ono sto vidim kroz prozor. Umalo da sam pozelela da sedim u onim kupeiziranim vagonima, sa sve slikama Plitvickih jezera i Postojnske jame iznad sedista. Po 6 u svakom vagonu. Ili da vidim bar poneko peceno pile na musemi, odmah po sedanju u voz. Avaj, nit pecenog pileta, nit nogu bosih ispruzenih po susedu, nit fotografija Bas-Carsije. Mora da mi je uspomena na Hrvatsku negde zarobljena u osamdesetim…

U Zagreb stizemo na vreme, dan je lep i ja se odlucujem za pesacenje do hostela, ne bih li malo upila atmosferu grada. Da nije ijekavice bilo, pomislila sam da sam u Beogradu. Ista arhitektura, tramvaji, nema bas toliko uzbrdo-nizbrdo i manje deluje grad, mnogo manje, ali je osecaj kao da sam na svom terenu. Dok tako slepam kofer do hostela, radujem se i Zagrebu, i putu do mora, i Bracu. I vece mi je idealno…